„ЉУБИШ ЛИ СТОПАЛОМ
ЗЕМЉУ ОВУ ДОЂИ,
ГАЗИШ ЛИ ЈЕ - ВРАТИ СЕ ПУТНИЧЕ”.

Ова гномска порука, сажета у два стиха, најбоље исказује у чему је тајна овог предела и људи који га настањују. Са очуваном и понекад безграничном словенском г остољубивошћу, дочекују се чиста срца (хлебом и сољу) путници и намерници са свих страна, без обзира на порекло, језик или веру, ако долазе чистих намера и пруженом руком пријатељства, а исто тако одлучно и здушно одвраћају и гоне они који долазе са мрачним побудама. Разумљиво је отуда што је један окупаторски војник у Другом светском рату, пишући кући, у страху јавио: „овде је и свако дрво - непријатељ”. Све до првих деценија прошлога века су географска знања о унутрашњости Србије била не само оскудна већ и нетачна. Најдуже се задржала Страбонова заблуда, чак дуже од осамнаест векова, о постојању планинског масива названог Централно било (Catena Mundi, Centralkette) као посебне чињенице рељефа, коју су картографи уцртавали све до 1870. године. Тако је, можда и нехотице, класични географ Страбон овим непостојећим планинским венцем изразио неприступачност средишном пределу Балканског полуострва. Заблуду у Европи о овоме је разбио у првој половини прошлог века француски путописац Ами Буе (Ami Boue), показавши да Централно било не постоји, али једну врсту неприступачности је немогуће побити - када је реч о нарушавању слободе. Тада се испречују не непроходни горски масиви, већ људи здружени са дрвећем. У Шумадији, чији назив значи: земља шума, у прошлом веку се говорило: „Ко посече једно дрво, убио је једног Србина”. Знаменити српски научник, географ светскога гласа и угледа, председник Српске краљевске академије (сада САНУ) Јован Цвијић (1854-1927), чијим трудом и заслугом је Балканско полуострво постало једно од најиспитанијих подручја Земљине кугле, забележио је ово о падинама планине Рудник у Шумадији: „ Овде путеви и путање зарасту свакога пролећа због избијања нових младица и зато се тешко кроз овај шумски комплекс пробијати....” Да је Шумадија заиста била подручје пуно шуме, подсећа и сам назив Тополе (топола, Populus alba), и многа насеља у њеној непосредној близини својим именом такође подсећају на богатство биљног покривача овог предела, јер је корен њиховог назива фитонимијски - Липовац (липа, Тиллиа еуропеа), Трнава (трн, Prunus spinosa), Трешњевица (трешња, Prunus avium), Брезовац (бреза, Betula pendula), Врбица (врба, Salix alba), Буковик (буква, Fagus moesiaca), Јеловик (јела, Abies alba), Орашац (орах, Juglans regia), Церовац (цер, Quercus cerris), Шљивовац (шљива, Prunus domestica), Међулужје (лужњак, Quercus robur), највећа шумадијска река, која тече подно Тополе, такође има фитонимијску основу имена -Јасеница (јасен, Fraxinus ornus), имена појединих тополских села сведоче о обиљу плодова земаљских и културама које овде нарочито успевају -Винча (винова лоза, Vitis vinifera), Овсиште (овас, Авена сатива), а ако би се додали и микротопоними, као што су Јошаница (јова, Алнус глутиноса), Дрењак (дрен, Cornus mas), Зовљак (зова, Sambucus nigra), Гуњевац (дуња, Cydonia oblonga) , онда би се безмало добио именик од две и по хиљаде биљних врста колико их иначе у овом пределу Србије и то као аутохтоних врста има .


Етнолог Миле Недељковић,
„Топола, Карађорђев град, Опленац”, Топола, 1991.