Блаженопочивши принц Томислав Карађорђевић рођен је 19. јануара 1928. године у Београду, где је провео детињство. Други светски рат затекао га је у Енглеској где је био на школовању. Посредством Југословенског црвеног крста организовао је помоћ за војне заробњенике у логорима Немачке. Своју искрену приврженост Српској православној цркви показивао је учествујући у подизању многих храмова у иностранству и земњи. Као представник Одбора за обнову манастира Хиландара, својевремено је допринео да се ова светиња и њена библиотека обнови. Принц Томислав, за родбину и пријатеље Томи, рођен је у Београду 1928. године. Он је један од тројице синове краља Југославије Александра I . Док је још био мали дечак, приморан је да, заједно са породицом напусти своју земљу. Живот наставља у Енглеској, далеко од своје домовине. Образовао се на Кембриџу. Као младић био је одлучан у намери да покаже да може сам себе да издржава па се бавио пољопривредом на фарми у јужној Енглеској. Имао је два брака. Са првом женом војводкињом Маргаретом од Бадена има двоје деце, сина Николу и кћерку Катарину, а са другом женом Линдом два сина Ђорђа и Михаила. После педесет година у егзилу, враћа се у своју земљу,након путовања светом као особа без државе са пасошем издатим од стране Уједињених нација.
Као последњем од лозе Карађорђевића, који је рођен на тлу Југославије, повратак принца Томислава у Југославију био је изузетно значајан. Када је при повратку први пут ступио на тле Југославије рекао је: "Као да никада нисам ни одлазио". На дан повратка употребио је свој стари пасош са жигом Краљевине Југославије. Овај мали, али значајан детаљ није промакао будном оку светке јавности. Као једином члану династије који течно говори српски језик није било тешко да се споразумева са својим народом. Током десетогодишњег боравка на Опленцу, покушавао је да помогне свом народу у сваком погледу. Био је пасионирани обожавалац народног стваралаштва и борио се за очување српске традиције, обожавао је када су га млади људи посећивали. Много се залагао да помогне свом народу за време рата у Босни и Хрватској. Био је велики хуманиста и велики Србин. Као велики борац за људска права и истину, за време бомбардовања је страсно бранио српски народ. После дуготрајне болести преминуо је 12.07.2000.године на свом Опленцу. Сахрањен је у крипти храма Св.Ђорђа да почива у миру поред својих предака. Хиљаде људи се слило тога дана на Опленац, да ода последњу почаст своме принцу.

Династија Карађорђевиц стара је два века. Године 1804. имућни српски трговац Ђорђе Петровић, касније познат као Карађорђе, подигао је Србе у устанак против Отоманске империје, која је Балкан дрзала под својим јармом.  Устанак је био успешан, и Карађорђе је оформио владу у Београду. Године 1811. прогласен је за владара, а његова породица добила право наслеђа.  Године 1813. Турци су се вратили у Београд, а Карађорђе се повукао у Аустрију. Његов син, Кнез Александар I , вратио се у Србију као владар 1842. год., али је 1858. год. свргнут са престола.  Године 1903. Скупстина је одлуцила да Принц Петар Карађорђевић - Карађорђев унук - ступи на престо. Са Краљем Петром И у Србији је поцела ера демократије и либералног упрвљања земљом. Сам Краљ је већ раније био превео на српски језик есеј Дзона Стјуарта Мила "О слободи".  Иако су балкански ратови 1912. и 1913. год. резултирали територијалним ширењем Србије, бес због аустријске анексије Босне и Херцеговине тињао је у суседним земљама Србији и Црној Гори. Жеља народа за независношћу од Аустрије, довела је до атентата на аустријског Надвојводу Франца Фердинанда 1914. год. у Сарајеву, чиме је запаљена варница I Светског рата. 

Пред крај рата 1918. год. представници три јужнословенска народа прогласили су сопственом иницијативом нову Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца под круном Петра I, који је преминуо три године касније.  Краљ Александар I, који је од 1914. год. врсио дужност Принца Регента уместо болесног оца, прославио се у народу као учесник Балканских ратова и I Светског рата. Године 1922. озенио се румунском Принцезом Маријом. Имали су три сина: Престолонаследника Петра и Краљевице Томислава и Андреја.  Нова краљевина суоцила се са многим проблемима. Суседне дрзаве зелеле су делове њене територије, а трвења између Хрвата и Срба су расла. Године 1929. постало је јасно да Краљ нема другог избора до да наметне непосредну краљевску владавину. То је урадио преко воље, обећавши да це у  преименованој краљевини Југославији обновити демократију када се постигне национално јединство и искорени корупција државног апарата. Године 1934. Краља је у Марсеју, убио македонски терориста који је радио за рачун хрватских екстремиста, уз мађарску и италијанску подрску. У нападу је погинуо и француски министар спољних послова Луј Барту .  Син Краља Александра I , Престолонаследник Петар, имао је само 11 година када му је отац убијен, а он постао Краљ. Додељена су му три регента.
Његов стриц, Принц Павле , озењен грцком Принцезом Олгом - постао је један од регената.  До 1941. год. сви југословенски суседи су пали под контролу нациста. Упркос пробританске оријентације Принца Павла, у тежњи да избегне крвопролице, Регент је осећао обавезу да потписе пакт о ненападању са Немачком и Италијом. Убрзо након тога, 17.марта 1941. год. Принц Павле и друга два регента, као и Краљевска влада, свргнути су војним ударом, а млади Краљ Петар II прогласен је пунолетним.  Недељу дана касније Немачка, Бугарска, Мађарска и Италија напале су Југославију и војска је била принуђена да капитулира. Краљ Петар II и југословенска влада повукли су се преко Атине, Јерусалима и Каира у Лондон, где су се придружили бројним владама у изгнанству пред нацистичком окупацијом Европе.  Југославија је раскомадана како би се удовољило захтевима Италије, Бугарске, Мађарске и Немацке, и свезе проглашене марионетске државе Хрватске. Упркос слому Југословенске војске у земљи су се оформила два супарничка покрета отпора. Први је био Краљевска војска у Отаџбини, позната и као Четнички покрет, на целу са лојалистом, генералом Драгољубом (Дражом) Михајловићем, Министром одбране владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз - касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.  Савезници су најпре подржавали Михајловића, а онда су се преорјентисали на Тита.

Године 1944, у пратњи совјетских тенковских бригада, партизани су ушли у Београд и оформили комунистицку владу. Наредне године, у новембру, монархија је незаконито укинута, без референдума, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала тоталитарна једнопартијска држава под влашћу комунистичке партије. Краљ Петар II никада није абдицирао.  17. Јула 2001. године Престолонаследник Александар II, његова супруга Принцеза Катарина и његова три сина, Принц Петар, Принц Филип и Принц Александар вратили су се у свој дом, Краљевски Двор у Београду. Краљевски Двор је био резиденција Краља Александра I и Краља Петра II. Краљевска Породица коначно се вратила кући после скоро 60 година изгнанства. Петар II Карађорђевић био је у Отаџбини краљ Југославије само осамнаест дана до 14. априла 1941. године када је из Никсића заувек напустио земљу и избегао у Енглеску. Још три године и осам месеци по одласку из земље Петар II је био југословенски монарх, све док га 29. новембра 1943. године АВНОЈ није лисио свих права, јер је бивса Краљевина прогласена за Републику. Посебним Указом Председништва Президијума Народне Скупстине ФНРЈ 1947. године династији Карађорђевић одузето је југословенско држав љанство и целокупна имовина. Уредба се директно односила на краља Петра II, његову мајку Марију, браћу Томислава и Андреју, стрица Павла и стрину Олгу, те њихову децу Александра II, Николу и Јелисавету, али не и на краљицу Александру Карађорђевић. Сви они су били избеглице у Великој Бритаинији. Принц и престолонаследник Александар II Карађорђевић рођен је 1945. године у једној лондонској хотелској соби. Крстио га је лично српски патријарх Гаврило Дозић у Вестминстерској опатији по обичајима Српске православне цркве. Јула 1972. године принц се венчао у Шпанији са принцезом Маријом Глоријом, такође, по православним обичајима. Епископ Лаврентије, који је тај брак склопио, развео га је 1983. године, с тим да су деца Петар, Филип и Александар припали оцу, Александру II Карађорђевићу.

У међувремену, принц је примио британско држављанство, служио је војни рок у енглеској војсци и као обичан грађанин запослио се као агент једног осигуравајућег друштва. Људи из његове околине тврде да није имао превише додира са српском традицијом и српским језиком, јер је растао поред ирске дадиље. Његов отац Петар II Карађорђевић умро је у САД новембра 1970. године, где је и сам принц са децом зивео неко време. Средином осамдесетих година, међутим, Александар II Карађорђевић се у лондонској цркви Свети Сава озенио други пут по православним обицајима са Гркињом Катарином Батис. И овај брак је уведен у српске црквене књиге. Сест година касније, 1991. године престолонаследник Александар II , са супругом и синовима - Петром, Филипом и Александром, досао је први пут у Југославију да присуствује парастосу свом деди Александру I Карађорђевићу на Опленцу. Заједно са њим стигао је и његов стриц Томислав Карађорђевић, званицно одгајивач воћа и фармер из Енглеске, али и српски принц, који се трајно населио у породицној кући на Опленцу. Кнез 1842-1858 Александар Карађорђевић је син Ђорђа Петровића, оснивача династије Карађорђевића и вође Првог српског устанка. Александар је детињство и младост провео са родитељима у емиграцији. У Србију се вратио 1839. године. Постао је члан суда, азатим и поручник-адутант кнеза Михаила Обреновића. Како је Михаило водио деспотску политику, уставобранитељски режим га је натерао да 1842. године оде из земље. На његово место је доведен Александар. Међутим, руска влада је била незадовољна овом одлуком и тражила је да се избор поништи и да се сазове нова скупштина, која би поново бирала кнеза. Али нова скупштина је ипак потврдила избор Александра. Дошавши тако на престо без своје заслуге, Александар је од самог почетка настојао да учврсти своју власт. Сурово се обрачунавао са обреновићевцима, у чему је тесно сарадивао са Уставобранитељима. Због тога је временом упао у оштре сукобе са првацима новог режима. Ни по својим квалитетима, ни по образовању, Александар није могао да одигра неку значајнију улогу у политичком животу Србије. Остао је доста пасиван у време када су се у земљи формирале различите партије, које су све водиле одлучну борбу за власт. Ипак, Александар се ангажовао за увођење модерног административног уређења, правосуђа и реформу школе. Тако је 1844. године донет Грађански законик, чије је остварење започето још у време Милоша Обреновића. Такође, доста је учињено на уређењу војске. У спољној политици за његову владавину се везује успешан излазак из политичке кризе у коју је Србија била увучена услед Кримског рата који су Енглеска, Француска и Турска уз помоц Аустро-Угарске водиле против Русије. Кнез Александар је збачен са власти на Светоандрејској скупштини децембра 1858. године, када је на престо други пут доведен Милош Обреновић.

Краљ Србије 1903-1918

Краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (18. новембар 1918 -1921) После Мајског преврата 1903. године у коме је убијен последњи владар из династије Обреновића, на власт у Србији је по трећи пут дошла породица Карађорђевића, која је владала наредне четири деценије. Петар Карађорђевић се школовао у Београду и Женеви, у Паризу је завршио војну школу Сен-Сир, а као поручник и вишу војну школу у Бечу. Борио се на страни Француске у француско-пруском рату, и учествовао је у босанско-херцеговачком устанку под именом Петар Мркоњић, када је безуспешно нудио своју сарадњу кнезу Милану Обреновићу. На српски престо је ступио у својој педесетдеветој години, као зрео и изграђен човек. Увиђајући да је тежња за самовлашћем и недовољан слух за жеље народа довела до пропасти његове претходнике из династије Обреновића, Петар се приклонио уставној монархији, скупштинској и страначкој слободи. Његова одлука да буде демократски и уставан владар, као и искрено и лојално спровођење те одлуке, решило је у Србији многа унутрашња питања. Снаге које су се дотле трошиле на јалове унутрашње, партијске и династичке борбе, сада су се окренуле раду на сназењу државе и припремама за велике националне и државне задатке. Истовремено, Србија је доживела убрзани привредни напредак. Изграђене су железнице, активиран је речни саобраћај, развијају се трговина и занатство, и почиње стварање индустрије. Све је то допринело да се земља потпуно укључи у европску и светску привреду. Владавина краља Петра обележена је трима ослободилачким и победничким ратовима: Првим балканским ратом 1912. године, Другим балканским ратом 1913. године и Првим светским ратом вођеним од 1914. до 1918. године. Тајна завереничка организација Црна рука, коју су чинили официри, и даље је била врло активна. После мајског преврата 1903. године, она је оснажила и имала је доста утицаја на политички живот земље. Под њеним утицајем, краљ Петар се 22. јуна 1914. године повукао, преневши вршење краљевске власти на престолонаследника Александра. У сећању целог свог народа краљ Петар I Карађорђевић је остао запамћен као омиљени и праведни владар, који је заједно са својом војском прошао кроз најтежа искушења Првог светског рата: прелазак преко Албаније и избеглиштво у Грчкој. Како је Први светски рат донео ослобођење Словенима који су живели у Аустријској монархији, краљ Петар је био први краљ Срба, Хрвата и Словенаца у заједничкој држави.

Наследник престола (од 1909)
Регент Србије (од 1914)

Регент Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1. децембра 1918)
Краљ Краљевине Југославије (1921-1934) Александар Карађорђевић је други син краља Петра. Постао је престолонаследник 1909. године, пошто се његов старији брат Ђорђе, услед болести, одрекао престола. Александар се школовао у Женеви, Петрограду и Београду. Учествовао је у Балканским ратовима, као номинални командант Прве армије. Године 1914. је постао регент Србије, а у Првом светском рату је био врховни командант српске војске. Како је из Првог светског рата Србија изашла као једна од победничких земаља, регент је искористио повољну политичку ситуацију на Балкану и у Европи, и 1. децембра 1918. године је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку Краљевину СХС. У земљи су тада постојале две јаке политичке струје: једну је предводио Никола Пашић са радикалима, а другу регент Александар. Обе струје су се слагале око централистичког уређења земље, али су биле супротстављених мишљења о томе ко ће владати земљом. Пашићева струја се залагала за уставну и парламентарну монархију, а Александар је тежио да учврсти своју личну власт. Године 1921, 28. јуна, донет је Видовдански устав, којим је Александар добио широка овлашћења у управи и законодавству. Исте године, у августу, умро је краљ Петар и Александар је ступио на престо. Наредни потези које је повукао представљали су отворено кршење основних демократских начела: доношење Обзнане 1920. године, Закона о заштити државе 1921. године, укидање Видовданског устава 6. јануара 1929. године и завођење диктатуре, познате као шестојануарска диктатура. Александар је убијен приликом његове званичне посете Марсеју, 9. октобра 1934. године. Атентатори су били припадници Вослободителне македонске револуционарне организације (ВМРО), чији је циљ био стварање Велике Македоније која би, уз садасњу Македонију, обухватала и делове Грчке, Албаније и Бугарске. После атентата, Александра је наследио његов најстарији син Петар.

Краљ Краљевине Југославије (1934-1945) Петар је најстарији син краља Александра I Карађорђевића. На престо је дошао после убиства свог оца 9. октобра 1934. године. Петар је тада био малолетан, па је власт у земљи преузело Намесништво на челу са принцем Павлом Карађорђевићем, сином Арсена, брата краља Петра И Карађорђевића. Године 1941, 25. марта, влада Југославије је приступила Хитлеровом Тројном пакту. То је изазвало револт у народу, масовне демонстрације и априлски рат. Војска је извршила пуч којим је укинула Намесништво, а на власт је доведен Петар II, који је још увек био малолетан.

После напада Немачке на Југославију, млади регент и југословенска влада су 15. априла исте године напустили земљу. У избеглиштву у Енглеској остали су до краја Другог светског рата. Петар ИИ је из Лондона давао подршку четничком покрету на челу са генералом Дражом Михајловићем, кога је почетком 1942. године именовао за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Због тога му је 29. новембра 1943. године Антифасистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) забранило повратак у земљу, с тим да се питање краља и монархије реши вољом народа по ослобођењу. Након референдума из 1945. године Уставотворна скупштина Југославије је укинула монархију, а Петра II са целом династијом лишила је династичких права. Југославија је постала република а њен први и доживотни председник Јосип Броз Тито.