Монодрамом „Обично вече“ публици Тополе, у петак, 16. децембра, се представио Милан Лане Гутовић. Гутовић, који је аутор текста и режисер „Обичне вечери“, обишао је са овом представом све континенте и највеће светске градове. За више од једне деценије успешног играња, она је с разлогом стекла статус култне представе.
И тополској публици Лане Гутовић је показао зашто слови за једног од наших најпопуларнијих глумаца. Онако, својски, на пола озбиљно, прича о доживљајима из свог детињства и живота. Карактеристичним хумором, уметник је освојио, најпре „стидљиву“, а затим све активнију публику, која није штедела дланове да награди начин интерпретације српског глумца.

У Библиотеци Радоје Домановић у Тополи, у петак, 16. децембра, представљена је књига Отмени град Грихишвајсенбург Алба Грека или Београд, у издању Библиотеке града Београда коју је приредила Љубица Ћоровић. Присутнима је о књизи говорио преводилац дела, Милорад Софронијевић.
Софронијевић је рекао да је аутор књиге непознат. У питању је издање у коме су паралелно дати оригинални текст из XVII века и превод на српски језик. Издата је 1690. године у Аугсбургу, на готици, у штампарији Антониуса Непершмита. Поред аутора, није познат ни издавач. Није познат ни повод њеног настанка осим закључака који се могу извући на основу текста. Може се означити као путопис – водич кроз земље југоисточне Европе. Аутор намерно није дао наслов Путовање по Османском царству, јер су у време писања књиге, између 1688. и 1690. године, Аустрија и Турска водиле рат и веровало се у победу хришћана. По обичају тога времена дело носи дугачак наслов: Хелада или у свету познате тврђаве Грчке земље укључујући: градове, утврђења, планине и реке у време садашњег рата који победоносно воде његово Римско царско височанство и просветљена господа Венеције против заклетог непријатеља Турака и Татара радозналом читаоцу на увид и разоноду према тренутном стању представљено историјски и са бакротисцима. Сам наслов представља врсту предговора јер уводи читаоца у књигу. Књига почиње реченицом којом читаоца упознаје са намером да се после „разгледања града Константинопоља, престонице Грчке земље, окрећемо унутрашњости да и њу упознамо“. Описују се градови у Албанији, Епиру, Коринту, Бугарској као и Атина, Солун, Софија и др. Реч је о комплетном Балканском полуострву.
Од наших градова описују се Београд и Ниш. Београду је посвећено највише простора. За аутора он представља отмен град између Србије и Угарске који је као кључ Угарске увек посебно чуван и под надзором. Поред описа положаја, замка и тврђаве, аутор пажњу посвећује „добро уређеној тржници са дивним сводовима, дугачким ходницима...“. опис тржнице се вероватно односи на део код данашње луке. Говори се и о нацијама које ту живе: Турци, Срби, Јевреји, Грци, Јермени, Дубровчани, Угри, Италијани и други.
И поред одређених грешака из области географије, историје и етнографије које произилазе из општег слабог познавања Балкана у то време, рад се оцењује као врло значајан за све поменуте градове и покрајине. Аутор долази у ове крајеве да испита стање на терену и то у пределе које је Аустрија преотела од Турака као и у оне који су остали под Турцима. Он главну пажњу поклања опису утврђења на стратешки важним местима и стању посада у њима. Милорад Софронијевић сматра да „ако знамо да је Немачка у то време била подељена на низ кнежевина, цела прича о аутору и издавачу, налогодавцу и мотивима, потиче заправо из Беча“. Преводилац се осврће и на проблеме превођења дела. У то време није било правописа у данашњем смислу па су писци углавном писали прама свом нахођењу. Ту је и проблем са архаизмима које је требало одгонетнути „као да су ребуси“ или са мерама...
Вредност издању дају допуне приређивача Љубице Ћоровић, а посебно предговор у коме се описују историјски догађаји у том периоду који се односе на Балканско полуострво. На крају књиге, поред објашњења и илустрација, постоји и списак одабране литературе која се препоручује читаоцима за боље разумевање овог периода. Ту су, уз имена покрајина, наведене њихове особености и најважнији историјски догађаји везани за тај крај. Систематичност се односи и на одреднице о градовима, утврђењима, историјским личностима, именима из митологије, географским називима као и тадашњима мерама за дужину и тежину. Мапе, карте и слике су углавном репродукције старих књига које поседује Одељење старих и ретких књига Библиотеке града Београда, познатије под називом „Завичајно одељење“.

Синоћ је у просторијама Библиотеке „Радоје Домановић“ отворена изложба „Андрић је код нас“. Аутор изложбе која ће за посетиоце бити отворена до 5. децембра, је Татјана Корићанац, руководилац легата Иве Андрића. Музеј града Београда и Библиотека „Радоје Домановић“ ову изложбу организују поводом педесет година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу и у склопу обележавања сто двадесет година од његовог рођења.

Градска Библиотека „Радоје Домановић“ у Тополи била је у току прве половине октобра домаћин бројних промоција и скупова. Учесници Међународног скупа библиотекара посетили су нашу библиотеку 2. октобра. Скуп је организован на тему: „Дигитализација културне баштине“. Више од четрдесеторо учесника предводила је Александра Вранеш, декан Филолошког факултета и професор Љиљана Марковић. Поред обиласка Библиотеке и разговора који је вођен у њеној читаоници, гости су посетили и Задужбину краља Петра I на Опленцу и Краљев подрум.

У оквиру „Дечје недеље“ гости Библиотеке били су ученици првог разреда ОШ „Карађорђе“, Специјалног одељења и Вршњачког тима и том приликом постали њени чланови.
Књижевници Горан Петровић и Владимир Кецмановић говорили су, 4. октобра, на тему о „Причи и причању“ поводом јубилеја, педесет година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу.

 

Велики број грађана пропратио је 12. октобра, представљање књиге „Карађорђе – барјаци, барјактари, поријекло“ аутора Миодрага Барјактаревића-Бага. Својим гуслама, промоцију је увеличао Александар Букелић.

У петак, 30. септембра, СУБНОР Топола је организовао у биоскопској сали Културног центра Топола, промоцију књиге „Ратник Слободе – Милан Благојевић Шпанац“, аутора Игора Петровића.
Промоцију је у име издавача (СУНОР-а Шумадијског округа и Тополе) отворио председник СУБНОР-а Тополе, Миодраг Лазић Лаза. Затим је приказан дведесетоминутни документарни филм о Благојевићу који је припремио Игор Петровић уз техничку подршку Саше Весића. Промоција је завршена кратким говором рецензента, професора историје Жељка Зиројевића и аутора. Плакета Милана Благојевића, коју је установио СУБНОР Топола, за посебан допринос у очувању тековина НОБ-а, додељена је куриру команданта Благојевића, Пантелији Пулету Прокићу из Шаторње код Тополе као и Обрену Ћетковићу, привреднику из Крагујевца.
Милан Благојевић Шпанац, рођен је 1905. у Наталинцима код Тополе где је завршио основну школу. Занат је изучио у Наталинцима, Смедеревској Паланци и металској радионици „Металор“ у Смедереву. Активно је учествовао у синдикалном покрету, а у Комунистичку партију Југославије је примљен 1928. године. Од 1935. до 1937. школује се у Лењинској школи у Москви. После тога, пролази обуку у војном кампу Црвене армије где постаје специјалиста за тешко пешадијско наоружање, нарочито митраљезе. У Шпанском грађанском рату учествује од 1937. до 1939. године као официр, тачније, поручник, Шпанске републиканске армије. Био је рањаван, а истакао се и храброшћу о чему је писала како шпанска тако и канадска штампа. После априлског слома, 1941. организовао је устанак у Шумадији. Постао је први командант Првог шумадијског партизанског одреда. Четници су га убили, 28. октобра 1941. у Ужичкој Пожеги. Проглашен је за народног хероја 9. маја 1945.
Промоција књиге о народном хероју, Милану Благојевићу је оставила снажан утисак на многобројне присутне, видно изненађене мултимедијалном промоцијом уз кратка обраћања издавача, рецензента и аутора. Књига је објављена у години када се обележава 70. годишњица од устанка у Србији и 75. година од формирања Интернационалних бригада у Шпанији.

Испред пројекта „Културно наслеђе Рома“ које спроводи и финансира Општина Топола и Министарство културе Републике Србије, у Библиотеци „Радоје Домановић“ у среду, 14. септембра, приређено је гостовање Бајрама Халитија. Халити је био гост у оквиру радионице са представницима ромске заједнице Тополе која подразумева представљање културног наслеђа Рома уопште. Као писац „СРПСКО-РОМСКОГ“ речника, он се убраја у ред најзначајнијих делатника који ромску популацију води интегративним путевима. На овом скупу говорио је о историји, култури, језику и књижевности Рома. У паузама излагања читани су његови стихови.
Бајрам Халити, правник, новинар и публициста изабран је за Генералног секретара Интернационалне Уније Рома на VII светском конгресу Рома одржаном у Загребу 23-25. 10. 2008. године. На њему је било три стотине делегата из 29 земаља. Треба истаћи да су представници Рома на Конгресу репрезентовали 15 милиона Рома. Због неслагања са руководећом политиком Интернационалне уније Рома, Халити је 2010. поднео оставку. Бајрам Халити је рођен 1955. године у Гњилану. Он је један од најцењенијих познавалаца Рома у Европи и свету. Такође је истакнуто име у кругу стручњака за јавно комуницирање. У новинарство је ушао 1985. прошавши све ступњеве новинарског развоја од приправника до одговорног уредника ромског програма. Са великим успехом се исказао и у писаним и у говорним новинарским жанровима, као и у публицистици.
Халити је објавио велики број студија, чланака, коментара и документарних емисија. Говорио је као правник, новинар, писац, есејиста и кроз своје писане радове као покрајински секретар за информисање у Влади Косова залагао се за решавање кризе у Југославији и на Косову путем дијалога и на демократски начин, за бољи живот свих њених грађана и за укидање неједнакости, несигурности и сиромаштва, као и очување свих вредности мултиетничке, мултикултурне и мултиверске средине на западном Балкану.
2009. године Бајрам Халити је добитник светске награде за књижевност председника Италије. 2002. године поводом Међународног дана Рома, Халити је добио повељу „Слободан Берберски“ за књижевност и новинарство, која је по први пут те године додељена у Савезној Републици Југославији. Добитник је плакете „Мира и толеранције“ за допринос у борби за мир, толеранцију и разумевање међу људима и народима; плакете „за нарочите заслуге и допринос на унапређењу културног и просветног живота Рома, као и за успехе у развијању културе Рома у Републици Србији“.

У петак 19. августа, у селу Липовцу, крај Тополе, свечано је затворена 39. Липовачка колонија. Захваљујући се уметницима на уложеном раду и труду, присутне је у име организатора, Културног центра Топола, поздравила директорка центра Тања Мићић. Свечаност затварања овогодишње колоније уприличили су гости из Пољске, мешовити хор „Ниндус кантат“ (Свет пева) као и црквени хор „Опленац“ из Тополе.
Уметници у току боравка у Липовцу организовано обишли и културно-историјске знаменитости Тополе, а такође и манастире Никоље и Венчац. У основној школи у Липовцу одржано је и предавање мр Бранка Красојевића на тему културног туризма.
Изложба радова са колоније биће организована у данима „Опленачке бербе 2011“ која се одржава од 7. до 9. октобра.

У селу Липовац, у суботу 13. aвгуста, отворена је 39. сликарска колонија. Овогодишњи сазив уметника чине:
Мира Денков, сликар
Весна Ђуричић, мултимедијални уметник
Нена Стоисављевић, графичар
Мишко Петровић, сликар
Ђорђе Црнчевић, вајар
Бранка Тинтор, сликар
Селектори колоније која носи назив „Сучељавања“ су мр Жељка Момиров, вајар и Саво Поповић, ликовни критичар. Госте је у име организатора поздравила директорка Културног центра Топола, Тања Мићић док се у име уметника присутнима обратио сликар Мишко Петровић коме је ово треће учешће на липовачкој сликарској колонији.
Уметници и селектори ће недељу дана боравити у домовима мештана Липовца уз обавезу да репродукују по два рада. Колонија ће бити отворена до суботе, 20. августа док је свечано затварање изложбе предвиђено за петак, 19. август од 19.00 часова. Покровитељи 39. сазива уметника у Липовцу су Општина Топола и Министарство културе Републике Србије, а организатори Културни центар Топола и Месна заједница Липовац.

Петак, 15. јул, 20 сати. Напољу више од 30 степени. И то у хладу. У каквом хладу кад само што мрак није пао. Испред биоскопа у Тополи гужва. У пролазу, чују се коментари: „Ово само Пија може да по овој врућини стрпа људе у биоскоп.“
Унутра, позорница на два нивоа. Први представља канцеларију са два-три стола, разбацаним регистраторима и списима. Прилично неуредно. Ваљда је то тако и изгледало у то време. Други ниво, нешто узвишенији, представља породични дом. Сјајно решење за простор којим биоскоп у Тополи располаже.
Те вечери, по први пут у Тополи нашло се „Сумњиво лице“ вечитог Нушића. Нушића за сва времена. Шта се то чекало до сада? Зашто се то „лице“ до сада није појавило у Тополи? Једноставно, до пре пар година није постојао Драмски студио КУД „Опленац“. Шалу на страну, Нушић је игран али пре више од две и по деценије. Драмски студио је „Маратонцима...“ као и представом „Биберче“ вођен диригентском палицом Првослава Мајсторовића, горе поменутог Пије, већ показао да зна шта хоће и како ће. Мајсторовић је за ову представу урадио и режију и сценографију. Окупио је људе аматере који су и поред тога знали да изнесу захтевне Нушићеве улоге. И да ли су они уопште аматери? Кад онако, заљубљено, Марица зацвркуће и закопрца ногицама у крилу свог љубљеног лица које мирише на проминцле – кад онако веродостојно забринуто-строго, мајчински проговори Анђа – „ауторитативно“ се појави капетан Јеротије Пантић или Жика писар са свим особинама до покрета (мимике) који га красе – шминка – већ поменута сцена (трећа сцена, коју нисмо споменули у подножју испред публике, представља механу код газда Спасе) – све делује стварно. О каквом ми онда аматеризму говоримо. Они су нам једноставно дали део себе. И нико од публике на крају није поменуо врућину.

А ко је играо? Ваше комшије. Ваши пријатељи. Рођаци. Суграђани. Људи које готово сваки дан виђамо, онако у пролазу. На улици, радним местима, ресторанима и дућанима. Вреди поменути њихова имена: Биљана Томасовић, Радица Манојловић, Зоран Павлићевић, Небојша Вујичић, Драган Спасић, Првослав Мајсторовић, Драган Милованчевић, Милан Ристић, Игор Петровић, Светозар Јевђић, Горан Матић, Небојша Јаребица и Илија Вујановић. Намерно вам нисмо пренели ко је шта играо. Када се ускоро „Сумњиво лице“ поново појави у Тополи ви ћете сигурно бити ту и дочекати га.

После седам година паузе, изложбом „Свети Саво ти помози...“ љубитељима уметности представио се наш суграђанин Срђан Срећковић. Изложба је организована у галеријском простору КУД-а „Опленац“ у петак, 24. јуна, на којој је присуствовао велики број гостију који прате и подржавају Срећковићев рад. Међу присутнима били су и Бора Ђорђевић, песник Љуба Пјевчевић, председник општине Драган Јовановић и др. Отварајући изложбу председник Јовановић је нагласио да Срећковић својим виђењем уметности отвара нове путеве у беспућу и истрајавајући на њему буди нову наду. Треба истаћи и да је изложба продајног карактера, а део прихода ће бити приложен за обнову задужбине вожда Карађорђа, храма Пресвете Богородице у Тополи.
Срђан Срећковић међу младим уметницима важи за протагонисту фовистичког експресионизма. Сем у Аустралији, његове слике су украшавале галерије свих осталих континетата. Од награда које је добио могу се издвојити: 2007. Брисел, за допринос европској култури; 2009. Повеља „Карађорђевић“; 2009. „Златна значка“ највише државно признање културно просветне заједнице Србије. Последњу годину проводи углавном у Паризу где, како сам каже, стиче нова искуства и знања.

На градском тргу у Тополи у петак, 24. јуна, одржан је трећи по реду „Видовдански рок концерт“. Вече је обележио наступ Боре Ђорђевића. Стандардно, као и увек, освајао је прекаљени рокер публику својим песмама, стиховима, афоризмима и шалама. Киша која је готово целе вечери падала спречила је овога пута да много већи број љубитеља „Чорбине“ музике буде присутан.
Поред Боре Ђорђевића вече су својом музиком употпунили састави: - „Бледо црно“ из Тополе - „Котон пикерс“ из Младеновца - „Картун бенд“ из Аранђеловца - „Бетгуана“ из Горњег Милановца - „Есхатон“ из Београда.

Концерт је организовао Културни центар Топола под покровитељством Општине Топола и Министарства омладине и спорта. Културни центар Топола је учествовао на конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката за имплементацију локалних акционих планова за младе Министарства омладине и спорта са пројектом Видовданског рок концерта, а подржала га је и Општина Топола. С обзиром на квалитет у организацији као и на заинтересованост младих може се рећи да постоје сви предуслови да овај догађај у наредном периоду прерасте у традиционалну манифестацију која ће афирмисати младе бендове из Шумадије.

Представом „Црвена Руби” јуче се у дворани биоскопа у Тополи, углавном млађој публици представило Луткарско позориште из Шангаја. Најпре је госте из Шангаја, њих једанаесторо као и гледаоце поздравио председник општине Драган Јовановић.
Гостовање позоришта из Кине у Тополи остварено је захваљујући доброј сарадњи Културног центра Топола и Позоришта за децу Крагујевац. У Крагујевцу се иначе почев од 8. па до 14. маја одржава 13. Међународни луткарски фестивал тако да су и грађани Тополе били у прилици да виде део тог спектакла. По завршетку представе гости су имали прилику да се упознају са културно-историјским споменицима Тополе.

Читаоница Библиотеке „Радоје Домановић” у Тополи била је синоћ препуна посетилаца којима је представљена списатељица Лара Ђорђевић. Повод Лариног представљања у Тополи су романи из серијала „Прича о Ленки” под називом: „Има ствари које се никада не смеју учинити” и „Да чувамо славу и част великих предака”. Публици се поред ауторке представила и Александра Субић, Ларина сестра, сарадница и стална подршка у организацији представљања као и Ђурђина Благојевић, ученица Средње школе „Краљ Петар I” која је читала одабране делове романа. Емотивна веза сестара са градом подно Опленца је велика. Њихови корени су одавде, од чувене, не само у Тополи већ и у читавој Србији познате породице Јокоћ, почев од Петра Јокића, Карађорђевог буљубаше, преко Милоша, трговца и председника општине.

Ауторка нас је повела на путовање кроз историју Србије, тачније кроз прве године 20. века и увела „у чудесни свет београдских салона уз мирис чаја и домаћих ванилица”. Александра Субић је, говорећи о делу, назначила да је реч о периоду владавине краља Александра Обреновића, последњег владара династије Обреновић. То је доба превирања, политичких сплетки, страсти, мржње али и пријатељстава зачињених чаршијским причама.
- То је прича о великим догађајима и њиховом утицају на свакодневни живот становника српских вароши тог доба. Питко приповедање књижевнице води нас кроз живот младе девојке Ленке која покушава да наслути велике догађаје значајне за Србију онога времена. Ведра и виспреног ума креће у расветљавање убиства и стиже до завере немерљивих размера. Замишља у једном тренутку да промени ток историје. Дала је све од себе и уложила огромну снагу али ток историје није променила. Свесна је прилика и опасности која јој прети али је неспособна да је промени. У томе је трагедија њене личности – рекла је између осталог о делу Александра Субић.
У другом делу романа, Ленка разочарана и несрећна долази у Тополу покушавајући да пресабере мисли и поврати изгубљени мир како би могла да настави са својим животом. Роман отвара и низ питања актуелних и у данашње време: однос српског народа према својој култури и традицији, стварима које нас одређују као припаднике овога народа и спремност појединаца да зарад личне користи продају и одрекну се својих корена и себе самих.

Ауторка, Лара Ђорђевић је рекла да је своју прву књигу почела да пише марта 2008. године. Посао писца је одувек привлачио али није сматрала да може да напише књигу. У припреми књиге пуно је истраживала. Занимање је показивала за све. Све што је одликовало Србију с почетка 20. века. Сазнавала је појединости: о обичајима, правилима понашања, стању у војсци, људима који су у то време живели и својим радом утицали на државне послове, који су колачи у то време прављени, која је била мода, од каквих материјала су израђиване тоалете... Велики број тих и других детаља утицао је да Лара на добар начин изгради ликове, да психолошку слику тих ликова и њихових међусобних односа. Лик Ленке је темељно изграђен. Грађење тог лика у директној је вези са грађењем лика Ленкине баке, госпође Милице која је оличење љубави и нежности и чувар традиционалних вредности. Она не одобрава пут којим је Ленка пошла мада у њој Ленка увек има подршку.
На крају је ауторка присутнима одала и своју тајну рекавши да јој је узор у стварању лика госпође Милице била заправо њена и Александрина бака Гина код „које смо ја и моја сестра преко лета долазиле управо у Тополу, проводећи најлепше и најмирније тренутке свога живота”.
- Оно двориште са почетка друге књиге у које се склонила Ленка управо је то наше двориште, двориште нашег детињства – рекла је Лара додајући да ову помоцију посвећује сећању на своју баку Гину и на дане проведене у Тополи.

Сјајне вести стигле су у Тополу из Крагујевца где су недавно одржани 15. Позоришни сусрети гиманазија Србије. Међу 25 гимназија Србије, представом „Стазама немих”, учешће је узела и гимназија „Краљ Петар I” из Тополе. Стручни жири Позоришних сусрета доделио је Јовани Милованчевић, аутору и режисеру поменуте представе и ученици трећег разреда гимназије, награду за најбољи текст, док је Ђурђина Благојевић, ученица првог разреда, од истог жирија добила похвалу за глумачко остварење играјући у „Стазама немих” лик Искре.

Громогласан аплауз, када је одиграна завршна сцена, који се тог понедељка увече (4. април) разлегао театром Јоаким Вујић у Крагујевцу није био без разлога. Психолошка драма, пуна набоја, на сцену изводи три личности: војника, леченог наркомана (или бившег) и студенткињу филозофије. Они своје приче причају психологу. Појављују се и две подсвести, нека врста гласника који говоре у име тих личности односно суочавају ликове са самим собом. Гимназијалци из Тополе су се побринули и за оригиналну музику у драми, а сцена је била пуна светлосних ефеката.

- Ово је животна прича. Универзална и нема крај...! То је и поента. Свако из публике треба да просуди шта треба да се деси. Једног лета сам написала ову причу, а што се тиче реализације, било је лако. Знам људе и све је фино функционисало – рекла је Јована Милованчевић која се љубитељима поезије још као ученица осмог разреда основне школе представила са збирком песама „Огрлица од живота”.