Зборник Књижевног клуба Културног центра Топола – Тополски записи постао је синоћ доступан јавности на промоцији уприличеној у Карађорђевој касарни. Ово је трећи број годишњака који излази и трећу годину за редом.
Уводну реч дао је главни и одговорни уредник зборника Игор Петровић који је изнео основну идеју којом се водио у уређењу овогодишњег броја записа. Он је овај број назвао и тематским, јер је у својој основи посвећен обележавању годишњице Великог рата, при чему је акценат стављен на учешће житеља општине Топола у ратовима од 1912. до 1918. године. Садржајан осврт на данашње историографско виђење Првог светског рата, из угла великих сила, изнео је професор Дејан Ђурић. У промоцији су учествовали и аутори радова који су објављени у зборнику. Они су по традицији добили по три примерка зборника. Посебан тон вечери дала је женска певачка група КУД-а „Опленац“ са репертоаром песама усклађеним за ову прилику.
У Тополским записима III могу се наћи прилози: Игор Петровић „Прилози за историју тополског краја у ослободилачким ратовима 1912-1918. године“ и „Поклонички крст у Тополи“; Проф.др Александар Срећковић „Споменик код поште у Тополи“; Милева Стевановић „Стеван Швабић“; Проф. Дејан Ђурић „О Скерлићевом животу и делу у новој серији СКГ-а“; Иван Петровић „Рад са публиком у Задужбини краља Петра I Карађорђевића“; Данијела Ђокић Пантић „Драгоцености краљевског пара, Александра и Марије Карађорђевић“; Чедомир Стевановић „Учесници Првог српског устанка из Тополе“; Марија Ракоњац „Црквени хор Опленац – Топола“; Најлепше песме о вину и љубави. До зборника се може доћи обраћањем издавачу - Културном центру Топола.
Дванаестогодишњица смрти Маргите Маги Стефановић, члана легендарне групе „Екатарина Велика“, била је повод синоћњег окупљања у Библиотеци „Радоје Домановић“. Библиотека је организовала сценски приказ књиге „Осећања.О.Сећања“ београдске књижевнице Лидије Николић.
Ко би други могао да говори о некоме, његовом животу и раду, ако не онај ко је са том особом провео готово читав живот. Тако је било и у овом случају. Лидија Николић је своје дружење, боље рећи свој живот, са Маргитом Стефановић преточила је у књигу и монодраму која практично почиње из ауторкиног подрума, где су биле остављене Маргитине личне ствари. Одатле навиру сећања, почев од упознавања, мале столице – камиона.... и емоције које су пренете и на публику.
Књига „Осећања.О.Сећања.“ представља капитално дело о судбини „најсјајније звезде падалице“ и читаве једне генерације, које је побудило огромно интересовање читалаца свих генерација у целом региону, а и шире. Ове године књига је доживела и треће издање. Причом о култној хероини југословенског рокенрола, и истоименом монодрамом, Лидија Николић је „покренула лавину достојну пријатељства“. Најпре у Београду и Србији, где је 2011. проглашена за књигу године, потом у Македонији и Хрватској на промоцијама другог допуњеног издања 2012. као и у осталим републикама бивше Југославије, и многим крајевима света у којима живе поштоваоци музике ЕКВ-а и љубитељи добре књижевности.
У селу Липовцу, надомак Тополе, у суботу, 2. августа, отворена је 42. „Липовачка сликарска колонија“. Колонију су у месној школи отворили директор Културног центра Топола, Мирољуб Марковић, Ема Стевановић, етнолог - запослена у центру и вишегодишњи селектор колоније вајар мр Жељка Момиров. Организатор колоније је Културни центар Топола, а покровитељ Општина Топола.
На отварању сазива саопштена су имена уметника, учесника и план овогодишњег рада. Уметничка дела у једнонедељном трајању колоније ствараће: Ружица Митровић, Слађана Динић, Ђуро Аџић, Тамара Ђорђевић и Михаило Млинар.
Званично затварање „Липовачке сликарске колоније“ предвиђено је за петак 8. август.
Традиционалним Петровданским концертом, КУД „Опленац“ представио се у суботу 12. јула, суграђанима и гостима Тополе. Пун песме и игре, концерт је одржан у Карађорђевом граду, популарном конаку. У више наврата наступила је Женска певачка група, награђена аплаузима какви се само пожелети могу. С разлогом, јер је само неколико дана пре овог представљања, у Злакуси, на Сабору изворног стваралаштва „Злакуса у песми и игри”, понела титулу апсолутног победника. Отпевале су песме: Извор вода, Које ли је ово доба ноћи, Мој драгане не гледај високо, Вид у мене за увом невене, Лето прође ништа не пољуби. Фолклорни ансамбл КУД “Опленац” приказао је широк репертоар игара. Ансамбл ветерана одиграо је Српске игре из румунског дела Баната, дечији и припремни Игре из Шумадије, Игре из Србије и Игре са Западне Мораве, а први Игре из околине Београда, Игре из Западне Србије, Игре из Горње Пчиње, Игре из Биначке Мораве, Чобанско надигравање – тројно и Циганске игре из Војводине.
Злакушки победник - Женска певачка група КУД-а „Опленац“
Да велики труд и рад доносе одличне резултате пример су девојке женске певачке групе Културно-уметничког друштва „Опленац“ из Тополе. Оне су у Злакуси, на деветом по реду Сабору изворног стваралаштва матице и дијаспоре Злакуса у песми и игри, понеле титулу апсолутног победника. Маја Стањевић Петровић, Јелена Лаловић, Љубица Поповић и Ксенија Милованчевић су у категорији певање на бас, освојиле прво место, а у категорији кајди заузеле друго место и на тај начин понеле ласкаву титулу апсолутног победника Сабора. Викенд пред Ивањдан, већ девету годину, у организацији Етно удружења „Завичај“ и Етно парка „Терзића авлија“ одржава се Сабор са циљем да очува и презентује српско знање и умеће, као и фолклорно и уметничко наслеђе.
Према већ утврђеној традицији, првог дана Сабора, у суботу, 5. јула, одржано је такмичење изворних певачких група и то у две категорије - певање на бас и кајде. У категорији певања на бас „Опленчанке“ су се представиле са посленичком песмом из села Блазнава „Које ли је ово доба ноћи“, док је у категорији кајде отпевана жетелачка песма из села Црнућа под Рудником „Извор вода извирала“.
Треба знати да је, међу бројним групама на Сабору, женска певачка група КУД-а „Опленац“ једина млада група на овогодишњој манифестацији у Злакуси која је са поносом, кроз песму, презентовала свој крај и традицију, а чланице групе имале су прилику да се упознају и са другим видовима певања који постоје у српском народу. На Сабору у Злакуси се, поред победника по категоријама, проглашава и свеукупни победник Сабора, такозвани ЗЛАКУШКИ ПОБЕДНИК, који се сваке године предаје из руке прошлогодишњег победника у руке новог победника Сабора. Такође, ова награда омогућава победнику директан пласман на Сабор народног стваралаштва у Тополи, који се одржава у склопу Опленачке бербе. На овај начин ЗЛАКУШКИ ПОБЕДНИК ће раније да стигне у Тополу, јер су девојке са Опленца проглашене за лауреате овогодишњег Сабора у Злакуси.
Група годинама осваја бројне награде на поменутој манифестацији. Тако су рецимо, прошле године освојиле прво место у категорији песама на бас и специјално признање за интерпретацију старијег двогласа. Међутим, ово је први пут да се главни пехар додељује Тополи, па се зато овај догађај сматра једним од највећих успеха у досадашњм постојању женске певачке групе Културно уметничког друштва „Опленац“.
У суботу, 28. јуна, у Карађорђевој касарни, отворена је изложба на којој су приказани делови споменика Распеће Господа Исуса Христа са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Богословом, у расклопљеном стању. Посетиоци ће сваког дана од 18 до 20 часова, до 20. јула, моћи да виде изложене делове будућег споменика. Споменик се подиже у част српским и руским јунацима из Првог светског рата. У сарадњи са општином Топола, споменик подиже Фонд подршке очувању и развоју источно-хришћанске културе под именом Владимира Храброг, кнеза Боровско-Серпуховског и биће постављен 2. августа у дворишту Дома здравља „Свети Ђорђе“, где је већ припремљен костур споменика. Скуп је увеличан малим руско- српским концертом у коме су учествовали Стефан Генић, иначе извршни директор Фонда и Трио виолина – Здравковићи.
Изложбу је отворио Драган Живановић, заменик председника општине Топола који је у поздравној речи посебно истакао рад аутора, вараја Александра Јесињског и значај споменика у облику крста у очувању традиција и пријатељства братских народа. Он је такође најавио присуство високих државних функционера на свечаном откривању споменика. Председник Фонда, Ирина Јесињски је поздравила житеље Тополе, Шумадије и срца Србије. Изразила је задовољство што се све до сада замишљено одвија по плану. Рекла је да су их догађаји са Косовом натерали да се окрену Србији и да је овај пројекат замишљен и као руско-српски и као народни пројекат. Поновимо да је споменик израђен је од белог камена, бела перла и биће постављен на постаменту димензија 3х3 метра. Висина споменика са постаментом је 5 метара.
На предњој страни споменика биће представљено Распеће Господа Исуса Христа са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Богословом. У подножју крста су Св. цар Лазар и Св. цар Николај. Са обе стране биће урезан текст на српском и руском језику са јеванђелским речима: „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“.
Љубитељи рока окупили су се у петак увече испред Карађорђеве касарне у Тополи, где су имали прилику да присуствују 6. Видовданском рок концерту. Уз свирку тополских бендова, публика је могла да ужива у музици коју су јој приредили Дејан Цукић & Спори ритам бенд.
Коментарисати некога ко је у жижи српске рок сцене тридесетак година било би сувишно. Рекло би се Дејан као Дејан. И даље пун енергије на сцени, коју преноси на публику, тако да уживање постаје обострано. Тополски састави стандардни. Наступили су: ДЈ Фелипе Наварро, Wоодланд банд, Риги Диги, Макон Златоусти и Погрешна одлука.
Библиотека "Радоје Домановић" и Удружење Краљевина Србија организовали су синоћ промоцију књиге "Жена - ратник Милунка Савић". На представљању, уз читање одломака, о делу је говорио аутор Ранђел Раша Анђелковић.
Исперед Удружења Краљевина Србија, уводну реч дао је Јевђа Јевђевић који је подсетио на Велики рат и 100-годишњицу његовог почетка. О књизи Ранђела Анђелковића је рекао да је учињен покушај да се сви подаци о Милунки Савић, нашој Јованики Орлеанки, објаве у једном делу. Јевђевић је нагласио да је Милунка живела у време када су велики људи рађани у малим кућама и када су радили за добро отаџбине. Анђелковић је на делу радио четири године. На писање су га навели покушаји стварања мита о Милунки, од којих је живот и дело српске хероине требало отргнути. За тако нешто једноставно није имало потребе јер оно што је та жена чинила за своју отаџбину захтева само истину и она је сасвим довољна, а како сам аутор рече „истина руши све митове“. Дакле, реч је о биографији жене рођене 1892, активне учеснице, борца у Балканским и Првом светском рату, жени која је рањавана четири пута и одликована са седам високих одликовања. За писање књиге о Милунки Савић, писац је прочитао више од 30.000 страница документације, почев од историјских архива и разговора са људима који су на било који начин познавали ову жену. Он подсећа да немар власти и једне и друге – пре и после Другог светског рата – мора да буде опомена потомцима како се не поступа са храбрим ратницима, јунацима и страдалницима који су имали срећу да преживе све страхоте рата. И да их не забораве.
Библиотека "Радоје Домановић" приредила је синоћ својим суграђанима књижевни сусрет са Миомиром Петровићем. Писац, драматург, театролог - Миомир Петровић, од својих дванаест романа, представио се делима Лисичје лудило, Либанско лето, Галеријеве ватре, Бакарни бубњеви и посебно последњим Мирис мрака.
Роман Мирис мрака аутор назива филозофским експериментом. То је породична сага о две породице, српске Максимовић из Требиња и грчке Теодопулос из Касторије, које живот и историјски мрак спаја на београдском Дорћолу. У том, рекло би се балканском мраку, породице једна у другој препознају сапатнике покушавајући из мрака да сагледају трачак... трачак светлости. А та светлост се по Петровићу најбоље да уочити кроз мрак и непрестано пружа као могућност.
Миомир Петровић је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, на Одсеку за драматургију, а магистрирао на Одсеку за театрологију. Радио је као драматург у позоришту Атеље 212, драматург и заменик директора Народног позоришта. Пише драме и прозу. Сматра да заправо ни једно време није наклоњено уметности. Да су простори Балкана стална инспирација, а мотив писања мора бити искрен што ће и читалац знати да препозна.
Представом „Хајдуци“, по роману Бранислава Нушића, у петак, 6. јуна, тополској публици се представила Школа глуме која ради при драмском студију Културно уметничког друштва „Опленац“.
Разиграни, полетни, како и приличи њиховим годинама, деловали су на сцени као прави мали хајдуци, са свим својим врлинама и манама. Помоћ у представи пружио им је и глумац Народног позоришта Игор Ђорђевић.
Школа глуме у Тополи ради од прошле године. Више од двадесет полазника школе ради и учи „на даскама које живот значе“ под будним оком Зоране Бећић Ђорђевић. Сама представа „Хајдуци“ плод је тромесечног рада, а прикупљена средства са ње намењена су помоћи КУД „Опленац“.
Црквени хор "Опленац" и Културно уметничко друштво "Опленац" из Тополе, одржали су у суботу хуманитарни концерт. Од улазница и прилога прикупљено је 51.690 динара, а средства су намењена помоћи пострадалима од поплава у Србији. Сала биоскопа у Тополи као и увек у оваквим приликама била је испуњена до последњег места. Публика је поред уживања у целовечерњем концерту на делу показала и своју хуманост.
Наступале су све секције КУД-а: фолклорна, певачка и драмска. Црквени хор је отпевао Полетеле птице ластавице и Мило му кокино. Први фолклорни ансамбл КУД-а се публици представио са Играма из Западне Србије, Играма из Биничке Мораве и Играма из Врањског поља. Припремни ансамбл је одиграо Игре из Србије и Игре из Западног поморавља, док су ветерани играли Банат. Своје фолклорно умеће на сцени су показале и школе фолклора из Тополе, Наталинаца, Белосаваца и Шаторње. Млађа певачка група КУД "Опленац" певала је Жали Заре и Виена лоза, а старија Ој девојко и Синоћ ми је долазио Ђорђе.
Баш тако. Само, ово освежење било је мелем. Рекло би се, мелем за душу. Некако опуштајуће, тихо, пригодно трену. Истовремено озбиљно, предано, као да је реч о најважнијем животном тренутку. Знојење дланова. Орошено чело... и, дали су... све од себе.
Поводом Дана Основне музичке школе „Петар Илић“, одељење у Тополи одржало је традиционалан годишњи концерт. Поклоници класичне музике могли су синоћ у биоскопској дворани Културног центра у Тополи присуствовати достигнућима полазника школе и њиховом музичком напредовању у минулих годину дана. У програму је наступило четрнаест извођача: Петар Илић, 1. разред – клавир, Ван де Велде-Мали валцер, Класа: Снежана Пуљевић; Ранковић Александар, 1. разред – хармоника, Руска народна-Степа, свуда степа; Јаковљевић Елена, 1. разред – клавир, Херцигоња-Коњиц вилењак, Класа: Снежана Пуљевић; Зечевић Ђорђе, 1. разред – хармоника, Зоран Ракић-Етида; Митровић Нада, 1. разред – клавир, Гњесина-Две етиде, Класа: Снежана Пуљевић; Ненадовић Лука, 2. разред – гитара, Ф. Тарега-Етида, Класа: Тамара Миленковић; Весић Наташа, 2. разред – клавир, Кабалевски-Токатина, Класа: Снежана Пуљевић; Петровић Дејан, 2. разред – хармоника, М. Шишкин-Светла ноћ; Новаковић Ђурђа, 2. разред – виолина, Глук-Хор ловаца, Класа: Олга Новаковић, клавир-сарадник: Снежана Пуљевић; Марковић Марина 2. разред – гитара, Д. Саздановић-Валцер за Тању, Класа: Тамара Миленковић; Ракоњац Ксенија, 4. разред – клавир, Рахмањинов – Рондо-токатина, Класа: Снежана Пуљевић; Матић Бисенија, 5. разред – гитара, М. Каркаси-Капричо и Л. Брауер-Дан у новембру, Класа: Тамара Миленковић; Савић Јован, 4. разред – хармоника, Ј. С. Бах-Менует; Павлићевић Душица, 6. разред – гитара, Ф. Сор-Модерато, Класа: Тамара Миленковић. Школа у Тополи функционише као издвојено одељење Основне музичке школе „Петар Илић“ из Аранђеловца. Својим извођењем према публици су били управо хумани подаривши им моменте спокоја. На томе им хвала. До следећег виђења.
Културно уметничко друштво „Опленац“ из Тополе одржало је синоћ традиционалан Велики годишњи концерт. Овом представљању претходио је и концерт у понедељак на коме су се представиле пре свега школе фолклора из Страгара, Шаторње, Белосаваца, Наталинаца, Винче и Тополе, затим млађа група првог извођачког ансамбла, млађа и старија женска певачка група, ансамбл ветерана и припрамни ансамбл. Препуна спортска дворана Средње школе „Краљ Петар I“ у Тополи, могла је видети: Игре из Шумадије, Сплет игара из Србије, Игре са Западне Мораве, Игре из Горње Јасенице, Игре из Баната, Бела рада, Игре са Косова и др.
Синоћни целовечерњи концерт КУД-а, основаног 2000. године, такође је одржан у дворани Средње школе „Краљ Петар I“. Уводни део програма, кроз музичко сценски приказ, посвећен је стогодишњици Великог рата. Публика је у готово двочасовном представљању имала прилику да поздрави: Ансамбл ветерана, први извођачки ансамбл, млађу и старију женску певачку групу и припремни ансамбл. У оквиру програма изведене су: Игре из околине Београда, Игре из Западне Србије, Веселе Шопске игре, Чобанско надигравање – Тројно, Циганске игре из Војводине, Игре из Биничке Мораве, Игре из Горње Пчиње, Градске игре и Врањско поље.
Синоћ је у дворани биоскопа, публици Тополе, премијерно изведена представа „Боинг – Боинг“ у извођењу драмске секције Средње школе „Краљ Петар I“. Добро постављена сцена, зрело изведене улоге и више него задовољна публика, сасвим је довољан разлог да се једноставно може рећи - БИЛИ СУ СЈАЈНИ.
Улоге су тумачили: Владимир Прокић, Јована Миљковић, Смиљана Алексић, Јована Василијевић, Тамара Јовановић и Марко Живановић. Режија: Заједничко дело. Ментор: проф. Зорка Станојевић. Важно је истаћи да су средњошколци тополске гимназије са поменутом представом освојили другу награду публике на управо завршеним 18. Позоришним сусретима гимназија који се традиционално одржавају у Крагујевцу, у конкуренцији тринаест најбољих представа Србије.
Следеће дружење са публиком „краљеви“ средњошколци заказали су за данас, на истом месту, тачно у подне, као и 19. априла са почетком у 20 часова.
Уважени академик, психијатар и књижевник, Владета Јеротић гостовао је у петак, 4. априла у библиотеци "Радоје Домановић". По избору домаћина, одржао је предавање на тему: "Агресија, доминација, патолошка тежња за важењем". Као и у више наврата претходних година и овога пута његово предавање изазвало је значајну пажњу тополске јавности. Надахнут увод у предавање дао је наш суграђанин, дипломирани теолог Марко Делић. На самом почетку Владета Јеротић је истакао питање дијалога као увода у тему предавања. Дефинисао га је као разговор двоје људи који без повишеног тона износе своје аргументе за оно што мисле да је исправно, да би после завршеног дијалога и један и други обогаћени изашли из њега. Јеротић поставља питање: „Да ли ћемо икада моћи да водимо дијалог?“ Он одмах нуди и одговор усмеравајући га ка бази сваког друштва – породици, говорећи о родитељима који мирно разговарају на тему о којој се не слажу пред трогодишњим дететом које „све упија“. Са дијалога прелази на тему. Агресија – Доминација – Тежња за важењем. Агресију види свуда око нас – „а и ми смо такви“. На питање да ли је она нагон или не, каже да већина научника сматра да је агресија нагон, а ако је нагон, Јеротић сматра да је то енергија и да од нас зависи у ком ће се правцу та енергија агресије кретати. Она не мора само бити напад, насртај, већ и идење, приближавање. Самим тим она може бити и позитивна. Када је агресија негативна онда је ту и тежња за доминацијом, тако да доминацију он види пре у служби агресије, док тежњу за важењем посматра у позитивном значењу као природну тежњу за савршенством, као нешто што је урођено и постоји у сваком човеку.
У даљем току предавања развијао је Владета Јеротић сваки од поменутих делова предавања. „Кружио“ је. Објашњавао их. Давао примере. Позивао се на друге научнике и... И нудио одговоре. Управо у томе и лежи разлог интересовања за Јеротићева предавања. Има шта да каже – отвара актуелне теме и питања – на њих аудиторијуму увек понуди решења. На нама је само да га послушамо.
Библиотека „Радоје Домановић“ организовала је у петак, 14. фебруара, промоцију књиге песама „Вину наше љубави“ аутора Љиљане Ј Симић. Уз учешће младе певачке групе КУД-а „Опленац“, стихове је читала Звездана Бубало. У сладно одржаној промоцији, прочитана је и рецензија Данице Савић. Љиљана Ј Симић, адвокат и новинар, песник је по рођењу. Добитник је књижевних награда још од школских дана. Међу бројним наградама поменимо награду Краљевског књижевног клуба за поезију, награду Вукових ластара и друге. Ово је њена пета књига поезије. Већ зрелу песникињу, Љиљану Симић инспиришу вино које је и централни мото збирке, Топола, Опленац, родна Трнава и родитељси дом, љубав, српске светиње.... и непрестани оптимизам.
У Библиотеци „Радоје Домановић“, синоћ је тополској публици представљено дело „Мој живот моја истина“ које говори о животу Јованке Броз. О књизи је говорио њен аутор, Жарко Јокановић, док је одломке из књиге читала глумица Милица Милша. Реч је о животној исповести супруге доживотног председника СФРЈ – Јосипа Броза, од рођења до болничких дана. Ово је практично и једина књига са потписом Јованке Броз која је објављена непосредно пред њену смрт. Обзиром да је у аутора стекла огромно поверење, на коме се и заснивао њихов однос, Јованка Броз је одлучила да му исприча све о чему годинама или није могла да каже или је ћутала. Жарко Јокановић, са своје стране, се до последњег дана показао као веран пријатељ који је осећао и велику привилегију што је познавао такву личност каква је била Јованка Броз. „Бог ми је дао диван живот поред Тита. Али колико година ми је било лијепо – још више година сам била прогоњена, мучена и злостављана. О мени су ширили страшне лажи. Неки би и данас хтјели да се истина никада не дозна. А ја то нећу допустити. И данас велике силе и њихови агенти не дају да се објави истина, јер им то не иде у прилог, и зато мене и дан-данас малтретирају, јер знам истину о распаду Југославије. Али, на крају, дође одозго онај инжињер који све поравна. Хоцу ли ја доживјети правду неку – не знам. Вољела бих да доживим. Али не знам хоћу ли.”
Промоцијом најновије књиге „Пола душе“, Весна Дедић Милојевић представила се синоћ тополској публици у Библиотеци „Радоје Домановић“. Испуњена до последњег места читаоница „куће књиге“, била је довољан знак о интересовању које у Тополи влада када је у питању Весна Дедић као аутор и као личност.
У разговор о најновијем делу, публику је увела Зорица Стојиљковић, радник библиотеке, подсећајући да је реч о четвртом роману наше новинарке, водитељке и списатељице.
Претходни су: Заувек у срцу, Сунце мени сунце теби и Ти си мени све.
Ово је један други миље који ауторка третира у новом роману. Радња је смештена у крај деветнаестог и почетак двадесетог века. Љубавна мелодрама са историјском подлогом се налази у окружењу црногорског двора Петровића, српског двора Обреновића и Карађорђевића.
Интересовање за ову тематику код Весне Дедић води још од студентских дана. Како је и сама рекла прва три романа су била савремени романи јер су обрађивали судбину савремене жене – писала их је као жена, као новинар и као писац „или сам их преживела ја или моје пријатељице или моја мајка или моји саговорници“. У једном моменту је пожелела да искуша себе. Почела је детаљније да се упознаје са династијама Петровић, Обреновић и Карађорђевић, с тим да су је, поред међусобног односа ових династија, као жену више интересовале судбине принцеза.
Знала је коју врсту љубавне приче, коју врсту љубавне трагедије жели да исприча. Знала је да љубавну причу жели да смести у период између Берлинског конгреса и Првог светског рата који је по њој једини и најгоспоственији део и српске и црногорске историје. Све што је знала о историји и што је прочитала од историјских података навео је на закључак да је то једини део наше историје када смо стварно били Европа - када смо покушавали лепо да живимо. То је био период када су људи почели да носе грађанска одела и да воде грађански живот, када се појавила прва сијалица, први телефони, аутомобили... почињало да се гради и завршавло Народно позориште... приказивале прве биоскопске пројекције... О свему томе говорила је синоћ публици Весна Дедић, фасцинирана очигледно овим делом српско-црногорске историје. Зато је и љубавну причу коју је замислила сместила у тај период. У роману „Пола душе“ главни јунаци су измишљени. Они су њени. Остало су историјске личности. То је „роман о посесивности и љубомори, жељама и илузијама, праштању и бесмислу, о двоје људи који би после разочарања у претходним браковима још једном да верују у срећу.“
У Библиотеци „Радоје Домановић“ у четвртак, 5. децембра, представљена је књига „Шта они хоће“, аутора Срђана Срећковића. Срећковић, широј јавности познат као ликовни уметник и члан УЛУС-а који је своја дела излагао у земљи и иностранству, одлучио је овога пута да се опроба и у књижевном жанру. Колико је у томе успео и колико ће успеха имати у даљем раду, књижевни аудиторијум ће моћи и сам да се увери. Његова дела, баш као и слике траже време, сазревање – врење и сасвим је сигурно да се на овом делу, познајући његову упорност, наш суграђанин, Срђан Срећковић неће задржати. Уместо приказа, издвојићемо део текста књиге „Шта они хоће“: ,,Ми или Они, Наше или Њихово питање које се на овим просторима поставља вековима. Шта они хоће и докле мисле да иду у својим намерама. Од кад наста Србска држава, Наша кућа би саздана на размеђи истока и запада. Запад Нас је сматрао истоком, исток западом. Не оскудевајући у богатству Богом датих природних добара, у виду родних поља, руда и изобиљу вода, задоисмо од Нашег оца Саве и богатство Наше самосталне Цркве са свим најлепшим моралним начелима. Ми Срби као слободољубив народ, само не дамо на нашу веру, земљу, породицу, обичаје, а знамо оно што они незнају, да је слобода једина ствар коју не можеш имати уколико ниси спреман да је делиш са другима. Да није све црно као што изгледа и да има наде, као и увек утешно нам поручује Свети владика Николај: ,,Од памтивека вуци кољу јагањце, а никада ниједно јагње није заклало вука. Па ипак је у свету више јагањаца него вукова...“
Књиге „Сине буди човек“ и „Мед и жуч“ у градској библиотеци „Радоје Домановић“ публици је у уторак, 19. новембра, представио њихов аутор Веселин Шљиванчанин, а о делима је говорио и своје ставове изнео и књижевни критичар Желидраг Никчевић. Посебан значај дела лежи у чињеници да она долазе из прве руке – од актера самих догађаја, од човека који је у текст преточио збивања кроз која је пролазио од почетка деведесетих година. Догађаје поткрепљује чињеницама и доказима што делима даје посебну тежину и утиче на њихову веродостојност. Нескривено задовољство изразио је Желидраг Никчевић чињеницом да о делима – трокњижју Веселина Шљиванчанина – Бранио сам истину – Сине буди човек – Мед и жуч – може да говори управо у Тополи. Он је рекао да дела представљају озбиљан низ сведочанстава наше новије историје из угла једног од њених занчајних учесника. Као војник сигурно се није надао да ће једнога дана пером морати да брани истину о себи, војсци и народу. Без литерарних амбиција, што дела чини узвишенијим, Шњиванчанин је принуђен да веродостојно опише свој случај који је у ствари наш случај, јер се у његову личну судбину уплела и драма националне егзистенције. Догађаји су га једноставно гурали у први план – постао је врста симбола преко кога су се преламале и добре и лоше ствари – управо мед и жуч. Никчевић поставља питање зашто је он (Шљиванчанин) постао тако важан и нама и странцима? Одговор налази у томе да се, преко њега, као симбола српске војничке храбрости и части па чак и наде за све народе бивше државе, требало обрачунати са свим оним што он симболички представља.
-Књиге су аутентично сведочење човека који је у ратни пакао ушао без политичких, идеолошких и националних предрасуда – тврди Желидраг Никчевић и додаје да књиге представљају допринос националном саморазумевању отварајући, па макар и нехотице, низ питања о нашем друштву и нацији – раскораку између стварности и пропаганде – „он о свему томе говори са наивном истинољубивошћу“.
Аутор књига Веселин Шљиванчанин је рекао да му је Тополу и цркву на Опленцу отац представљао као светињу. Због тога је овуда често пролазио и радо се и овога пута одазвао позиву председника општине Драгана Јовановића. За себе каже да није ни писац ни књижевник већ обичан човек као и присутни у читаоници библиотеке. Казао је да га је неправда натерала да напише све што му се дешавало и да свима може погледати у очи. Жеља му је да читаоци сазнају шта се тачно тих раних деведесетих, а затим и касније дешавало. Књигу „Бранио сам истину“ написао је по изласку из затвора, где је од првог дана водио свој затворски дневник. Циљ му је био да представи како је живео и шта је доживљавао у затвору. Друга књига „Сине буди човек“ је посвећена војницима, саборцима и старешинама који су са њим извршавали задатке, а извршаване под заклетвом тадашњој отаџбини. Жеља му је да била и да кроз свој лик објасни ко смо заправо ми – која је то земља била – која је то армија била – који су то људи били. Био је официр ЈНА и часно извршавао своје задатке. Вуковар, са којим га најчешће повезују, је био као и било који други град део заједничке државе. Практично наставак ове књиге представља дело „Мед и жуч“. Шњиванчанин одмах даје до знања да је радио све оно што је са војног и цивилизацијског аспекта достојно једног човека. Притисци су почели 2001. године, али како ће се ствари развијати могло се видети већ 1998. Добровољно није желео у Хаг. Зна се како је ухапшен мада је политичарима био циљ добровољна предаја. Описао је суђење и оно што је тамо говорио у шта се читаоци књиге могу и сами уверити, док су присутни те вечери у библиотеци јасно могли осетити већ заборављен и у фразу претворен дух... дух патриотизма.
У Библиотеци „Радоје Домановић“ синоћ је одржана промоција дела „Друга књига“ аутора Жарка Лаушевића. У препуној читаоници библиотеке, о књизи је говорио наш познати глумац Ирфан Менсур, док је делове текста књиге читао Игор Петровић. У име издавачке куће Hipatia, публику је поздравила Бенита Мариновић.
Промоција је започела приказивањем четвороминутног филма – дневника, неко би рекао исповести глумца Жарка Лаушевића, снимљеног у Њујорку. Тишина настала по приказу филма изазвала је коментар Ирфана Менсура: „И увек после овог филма мук – што је добар знак.“ Менсур испуњава обећање дато Жарку да ће говорити оно што мисли. Каже да је Жарко оформио своју мисо у озбиљну реченицу. Реч је употребио као бисер и написао књиге које апсолутно треба посматрати као догађај у новијој српској књижевности. Ирфан Менсур је био фасциниран игром мисли преточених у речи које је још у првој књизи испољио његов друг и колега. Та прва књига је доживела невероватан успех. Он тврди да је прва књига најавила, а друга потврдила једног озбиљног књижевника на кога треба рачунати у будућности, без обзира да ли је реч о дневнику или некој другој теми. Ирфан Менсур није желео да говори о књижевном опусу Жарка Лаушевића јер би био сувише субјективан, већ о Жарку, његовом Жарку, као човеку кога дуго познаје. Општи утисак оних који су прочитали књигу је да је дело прецизно, дубоко, тужно, али и занимљиво и динамично. Аутор у њему не тражи самилост нити кроз њега изражава илузију заборава.
У изложбеном простору Виноградарева кућа на Опленцу, синоћ је приређена меморијална изложба „Раде Ранчић – живот међу књигама“. Изложбу посвећену Раду Ранчићу (1949-2000), познатом, награђиваном и светски признатом имену графичког дизајна за књиге, отворили су Драган Рељић, директор Задужбине краљa Петар I и вајар из Горњег Милановца, Небојша Савовић Нес. Непосредно пре самог отварања изложбе прочитана је песма Добрице Ерића „Балада за Рада“, посвећена великом српском дизајнеру. До краја месеца изложба ће бити отворена за јавност после чега се сели у Модерну галерију Културног центра у Горњем Милановцу.
Драган Рељић је истакао да је Раде Ранчић оставио неизбрисив траг и као сарадник и као човек. Његово дело је, како је рекао Рељић, доказ да она никада не умиру, већ настављају да живе кроз своје идеје.
-Све око себе претварао је у уметност, продирао у суштину уметничког дела и визуелно их дочарао нама обичним смртницима. Изложба је ретроспектива Радовог уметничког опуса и дело је сарадње његова два завичаја, две установе културе у којима је Раде провео цео свој живот. То је Топола - Задужбина краљa Петар I и Музеј у Горњем Милановцу, рекао је Драган Рељић.
Обраћајући се породици и поштоваоцима дела Рада Ранчића, његов дугогодишњи пријатељ Небојша Савовић је казао да је Раде имао и овога пута ту моћ да нас окупи на овој изложби. Он је говорио о високим стандардима које је Ранчић поставио у опремању књига и у графичком дизајну. „Чега се дотакао претварао је у лепоту“, рекао је Савовић и додао да би било више него лепо да по једна улица у Тополи и Милановцу понесу име Рада Ранчића, рођеног у Овсишту и дугогодишњег радника „Дечијих новина“ из Горњег Милановца.
У среду, 18. септембра, у Библиотеци „Радоје Домановић“ организовано је књижевно вече на коме је представљена делатност Српске књижевне задруге (СКЗ) и књижевни опус Драгана Лакићевића иначе главног и одговорног уредника СКЗ. У оквиру 120 година постојања Српске књижевне задруге приказан је документарни филм, а о њеном раду и значају присутнима је говорила и управница СКЗ Нина Новићевић. Нина Новићевић је рекла да је Српска књижевна задруга установа културе од посебног националног значаја. Основана је 1892.године, као најстарија издавачка кућа у Србији. Оснивачи су наши најугледнији инетелектуалци: Стоја Новаковић, Јован Јовановић Змај (творац логоа СКЗ), Јован Ђорђевић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић – Батут ..., са циљем да се негује српски језик и култура и на тај начин афирмише и очува идентитет српског народа. Континуитет њеног постојања, прекиди су били због ратова, чини ову установу једном од најзначајнијих културних институција у Срба.
О издаваштву и издањима ове угледне институције говорио је и књижевник Драган Лакићевић. На крају вечери се представио својим песмама и причама за децу, а у издању СКЗ. Садашњи поредседник СКЗ је књижевник Милован Данојлић, а чланови Управног одбора Матија Бећковић, Дарко Танасковић, Мило Ломпар, Владета Јеротић, Милош Којић и др.
На недавно одржаном VII Сабору српског певања у Сарајеву, под називом „Пјесмо моја, мили разговоре“ који је од 30. августа до 1. септембра организован у порти цркве светог Петра Зимоњића Сарајевског у насељу Војковићи, Женска певачка група КУД-а „Опленац“ освојила је награду за најбољу младу изворну певачку групу. Успех је тим већи јер је, у конкуренцији 70 мушких и женских певачких група из Републике Српске, Србије и Црне Горе, група из Тополе једина млада певачка група која је награђена на овогодишњем Сабору.
Својим наступом у недељу, 1. септембра, презентујући традицију свога краја Женска певачка група "Опленац" представила се посленичком песмом из Шумадије „Равно поље, жао ми је на те“, а представљајући се и у ревијалном делу програма, поздрављене бурним аплаузом, младе чланице групе отпевале су песму „Вијена лоза зелена“ из околине Бујановца. Следећи песму „Ко се једном напије воде са Башчајшије“, презадовољне постигнутим успехом, чланице групе су прошетале чувеном сарајевском Башчаршијом и попиле воду са Себиљ чесме, у нади да ће се и догодине вратити у Сарајево. Сабор српског певања одржава се са циљем да отргне од заборава традицију и народне обичаје српског народа и да очува и презентује знање и умеће, као и фолклорно и уметничко наслеђе Срба са простора бивше заједничке државе. У порти цркве одјекивале су, помало заборављене, песме чобанске, изворне, народне. То је зато била и прилика да младе чланице гупе из Тополе упознају и друге видове певања који постоје у српском народу.
Библиотека „Радоје Домановић“ у Тополи, угостила је у четвртак, 5. септембра, љубитеље писане рачи. У препуној читаоници своје дело – књигу „Деценија: године које смо појели скакавци“, представио је њен аутор Владимир Јокић. О књизи, своје виђење, размишљања и ставове изнела је Јована Милованчевић, студент књижевности.
Јована Милованчевић је излагање о делу Владимира Јокића започела постављањем питања: Шта ми у овом друштву радимо и куда идемо. Ко је то пружио могућност да ова књига настане и ко су заправо људи именовани у њој. Јована одговор налази у нама самима. „Сви смо дали могућност да настане и сви смо најизвесније криви за њу“ – рекла је Јована. Дугогодишњи „радник“ Радио Београда, активан пензионер, сатиричар и колумниста дневног листа „Данас“, сабрао је у овом делу око 200 својих текстова објављених у протеклих десет година. Директно убадајући врх своје оловке у актера догађаја назива га онако како га је и кум у цркви крстио. Јована Милованчевић запажа да су Јокићеви јунаци „трагични ликови наше друштвене стварности“. Они говоре о високој политици колико год се она мерила висином, баве светском политиком... Карлеушом, Фармом, чинећи од свих нас један велики апсурд. Јована примећује да Јокић „констатује појаве и ту стаје. Ретко где имамо неку врсту савета, наде, жеље“. У своје приче – колумне, он убацује Аристотела, Хомера, Рамзеса, Шекспира, само што су ови из Ритопека, Лајковца, Мионице или са Дорћола. Ту гладну „небеску Србију“ вођа позива на оптимизам попут Змајеве Јухахахе.
Требало је те вечери бити у читаоници библиотеке и чути исцрпан коментар – критику Јоване Милованчевић.
-Владимир Јокић је својом књигом „Деценија: године које смо појели скакавци“, предочио једну невероватну и врло извесну стварност, стварност која је горка и у којој нема добрих људи. Може ли се ово окарактерисати као песимизам или као објективност. Јокић констатује свеопште стање нихилизма у друштву али не позива на „превредновање свих вредности“, зато што се можда и не може више тако, потребно је нешто много јаче што ће нас пробудити. Запитајмо се да ли смо то само и искључиво ми – констатује Јована.
Што се самог аутора Владимира Јокића тиче, захваљујући Јовани, објасни зашто дело носи овакав наслов и прочита посетиоцима неколико својих колумни, које подсетише на нека прошла (не само перфект и плусквамперфект) времена, колумни које би и заиста биле смешне да нису одвећ озбиљне. И стварно смо их појели.
У Карађорђевој касарни, у суботу, 31. августа, приређена је изложба уметничких дела на којој су представљени радови аутора из Тополе. Због тога је изложба и понела назив „Сликари Тополе своме граду“.
Отварајући изложбу Првослав Мајсоровић је рекао да су на изложби представљена дела само извесног броја аутора и да их Топола има много више. Он је најавио да ће сви они у наредном периоду имати прилику да своја дела макар једном годишње прикажу аудиторијуму из места у коме су поникли. На себи својствен начин, Мајсторовић је званично отварање изложбе препустио Влади Јокићу који је, такође на себи својствен начин, то учинио високо подигавши транспарент на коме је писало.... фотографија пружа одговор. Експонате ће посетиоци у Карађорђевој касарни моћи да погледају до 8. септембра.
На овој првој заједничкој изложби уметника из Тополе своја дела представили су: Ђорђевић Тамара – Завршила Ликовну академију у Новом Саду у класи професора Милана Блануше. Бави се педагошким радом. Први пут излаже у Тополи.
Вранић Бојан – По занимању ауто-механичар. Слика од младих дана. Има посебно интересовање за цртеж. Први пут излаже у Тополи. Еић Љубица – Сликањем се бави још од ђачких дана. Осим сликарства бави се и списатељским радом. Живи у Београду. Први пут излаже у Тополи. Живановић Гордана – По занимању професор калиграфије. Завршила Факултет примењених уметности и дизајна, одсек зидно сликарство. Бави се уметничком рестаурацијом и конзервацијом, као и педагошким радом. Први пут излаже у Тополи. Јокић Владимир – Новинар, књижевник и публициста. Дугогодишњи уредник Радио Београда. Колумниста листа „Време“. Активни пензионер. Слика од младости, али веома ретко. Први пут излаже у Тополи. Оливера Костић – Завршила позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Као редитељ радила у Радио-телевизији Србије. Слика за себе и пријатеље. Први пут излаже у Тополи. Лазић Бојана – Завршила „Техно-арт“ школу у Београду, смер конзервација и рестаурација културних добара. Дипломирала на Факултету примењених уметности, смер дизајн унутрашње архитектуре. Први пут излаже у Тополи. Мајсторовић Ивана – Завршила графички дизајн београдске политехнике. Сликарство учила у класи професора Ивана Луковића. Ради као графички дизајнер.
Излагала више пута у Тополи. Милованчевић Невена – Завршила школу за дизајн у Београду. Студира на Факултету примењених уметности, одсек књига и графички дизајн. Бави се сликањем и графиком. Први пут излаже у Тополи. Милојковић Александра – Полазник „Техно-арт“ школе, смер кројач. Цртањем и сликањем наставља породичну традицију. Први пут излаже у Тополи. Николић Мирјана – Завршила педагошку академију – ликовну уметност. Дугогодишњи педагошки радник у Тополи. Многи од учесника ове изложбе стицали су прва знања из ликовног образовања на њеним часовима. Излагала више пута у Тополи. Прокић Ана – Завршила Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Незапослена. На изложби се представила мобилијарима у декупаж техници. Први пут излаже у Тополи. Ристић Наташа – Завршила ФИЛУМ на крагујевачком Универзитету. Тренутно на мастер студијама зидног сликарства у класи професора Жељка Ђуровића у Крагујевцу. Први пут излаже у Тополи. Мајсторовић Првослав – Машински техничар. Дугогодишњи културни радник. Активан пензионер. Бави се позоришном режијом и глумом. Слика с времена на време. Радио на приређивању и организацији ове изложбе. Први пут излаже у Тополи.
Заједничким концертом, синоћ је у Тополи завршено тродневно представљање хорова који су наступили у оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и вокалних ансамбала. Покровитељ јубиларног фестивала који траје од 18. до 23. августа, је град Крагујевац и Министарство културе и информисања, а организатор крагујевачки Музички центар.
У храму светог Ђорђа на Опленцу, публици су се представили камерни хорови из Мађарске, Пољске, Украјине, као и два из Србије.
Хорови и композиције:
Градски камерни хор „Лицеум“ из Крагујевца: З. Вауда - Оче Наш,
М. Говедарица: Богородна дјево и С. Мокрањац: Тебе Појем.
Камерни хор „Arte Semplice“ из Будимпеште: Томас Луис де Викториа: Аве Мариа и
Томас Луис де Викториа: О Магнум мистериум
Камерни хор „Dysonans“, Познан: Вацлав из Шамотула - Мрачи се, Рандал Томпсон: Алелуја и С. Рахмањинов: Богородице дјево
Нишки камерни хор: Ј. Маринковић: Оче наш, Драгана Величковић: Тебе појем и
Д. Бортњански: Хвалите
Хмељницки камерни хор: Л. Дичко: Оче наш, К. Стеценко: Благослови душу моју Господе, С. Рахмањинов: Богородице дјево, Г. Гаврелеиц: Боже мој и М. Вербицкиј: Ангел вопијаше.
У оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и ансамбала, синоћ се у цркви светог Ђорђа на Опленцу публици представио Краснојарски вокални квартет из истоименог руског града. У улози домаћина најпре је наступио црквени хор „Опленац“ из Тополе изводећи композиције добро познате домаћем аудиторијуму попут Ниње отпушчајеши, Свете тихи, Прелетеше тице ластавице и др.
Концертни програм вокалног квартета из Краснојарска садржао је дела духовне музике његовог оснивача Владимира Пономарјова, као и фрагменте из Књига мадригала број 1 и 2. Од дела православне духовне музике публика је могла међу осталима чути Од младости моје, Тропар по Великом Слаавослављу, Једнородни Сине, У царству Твојем, Хвалите име Господње, као и мадригале У долини снова, Све ће бити другачије, Још није август, У буци цвећа, Мој крај, Месец и друге.
Краснојарски вокални квартет основан је у Краснојарску почетком последње деценије прошлог века као ансамбл за певање у православној цркви. Са Друштвом краснојарске филхармоније, као сарадници, радили су 10 година. Гајили су различите музичке стилове, од ренесансних мадригала до џеза. Тренутно квартет не приређује концерте, јер његови чланови живе у различитим градовима Сибира.
Владимир Пономарјов је рођен у Краснојарску где је и студирао на Уметничком факултету, док је теорију и композицију студирао на Новосибирском конзерваторијуму. Предавач је на Академији за музику и театар у Краснојарску. У родном граду ради и као диригент црквеног хора. Компонује музику свих уметничких жанрова, али преферира хорску и вокалну музику. Деведесетих година прошлог века основао је вокални квартет који је најпре радио при Православној цркви, а затим при Краснојарској филхармонији. За свој квартет, Пономарјов је написао две свеске мадригала, као и велики број дела духовне музике.
Представљање хорова и ансамбала у храму светог Ђорђа наставља се вечерас у 19.30 сати када ће наступити Академски мушки хор „Гусла“ из Софије. У среду (21. августа), у истом термину на Опленцу ће се одржати заједнички концерт свих хорова учесника фестивала. Тополска публика ће имати прилике да чује и госте из Украјине, Пољске, Мађарске као и наше земље. Иначе, Међународни фестивал камерних хорова постоји од 2002. године. Покровитељ фестивала је град Крагујевац и Министарство културе и информисања, а организатор крагујевачки Музички центар. Фестивал је ревијалног типа и по традицији тематски. Ове године, у оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и ансамбала, како би се истакао регионални значај, по три концерта одржаће се у Тополи и Аранђеловцу, а у сарадњи са тамошњим Културним центрима.
Предивно суботње вече на Опленцу. Предивна и башта истоименог хотела. Посета као у нека прошла времена. Посетиоци готово исти, само за толико старији. И „Тополско лето“ неумитно тече, а Пијини глумци посетиоцима поменуте баште приредише једно незаборавно вече.
Симпатичан и искрен коментар да је „Пија окупио своје пилиће“, једноставно је морао бити забележен јер су глумци аматери окупљени око Првослава Мајсторовића своме граду подарили секвенце представа „Сумњиво лице“ и Маратонци трче почасни круг“. Све то било је зачињено складним тоновима бенда „Беле ноте са Милицом и Мајом“. Када смо рекли глумци аматери, они то заиста и јесу. Нико од њих не живи од тих „дасака које живот значе“. Али зато они од свег срца своје слободно време поклањају управо тим „даскама“. И иде им. Хоће их. И слушају Пију. Гунђају, али га ипак послушају. А кога он послуша знају они око њега. Требало је само видети Пају за оним столом. У кафани. Поред њега гуди ћемане, а конобар му сипа пиће. Паја испија. Ма лежи му. Или Зоран са она два штапа у улози из Маратонаца ... Убедљив је, унет у своју причу. Људи га слушају. Шта тек рећи за моменат када је баштом пронет ковчег. То је моменат психолошке паузе код публике. Мук. Оно нешто чељади свило се уз своје баке, деке, маме, тате. Нарочито ове прве. Сви знају да је у питању део представе, али затечени су фактором изненађења, а пре свега убедљивошћу приказане сцене. „Ма кукају, море, из дубине душе. Само да се прекрстиш“, добаци неко. Срчаност, преданост, унетост у задату улогу чини ову групу људи нечим што је много више од глуме. Због тога су и увек радо вииђени. Због тога су им представе увек гледане... Тако су и сада приредили своме граду једно лепо вече... а тополско лето тече ли тече...
Шумадијско село Липовац и ове године угостило је ликовне уметнике који су од 3. до 10. августа у овом живописном крајолику стварали своја дела. У петак, 9. августа свечано је затворена 41. Липовачка сликарска колонија на којој су учествовали академски сликари Наташа Иванић, Едвина Романович Худецкова, Аница Вучетић, Александар Јовановић Бириљ, Данка Петровска и Владимир Рашић. Осим дела која су уметници на овогодишњем једнонедељном дружењу стварали, посетиоци су могли да виде и изложбу радова Дечије радионице којој су организатори, у знак сећања, као и претходних година поклонили захвалнице. Поздрављајући присутне, председник општине Топола, Драган Јовановић изразио је своје задовољство и понос према домаћинима, мештанима Липовца, који годинама на себи својствен, шумадијски, начин у своје домове примају уметнике и настоје да се ова колонија одржи. Он је такође позвао госте да са својим пријатељима присуствују изложби радова са овогодишње колоније „ствараних са љубављу и ентузијазмом“, како је рекао, која ће се у оквиру 50. Опленачке бербе одржати у простору градске библиотеке. Директорка Културног центра Топола, Тања Мићић и Жељка Момиров, селектор колоније, указале су на све веће учешће деце која стварају у оквиру радионице и указале да поред презентације радова овогодишњег сазива у дане Опленачке бербе, љубитељи уметности ће ова дела моћи да виде и крајем новембра у новобеоградској Културној мрежи. Оне су подсетиле да је организатор колоније Културни центар Топола, а покровитељи Министарство културе Републике Србије које већ шесту годину за редом подржава ову манифестацију и Општина Топола.
У селу Липовац, крај Тополе, у суботу 3. августа отворена је 41. Липовачка сликарска колонија. Учесници овогодишње колоније су академски сликари Наташа Иванић, Едвина Романович Худецкова, Аница Вучетић, Александар Јовановић Бириљ, Данка Петровска и Владимир Рашић. Поред Општине Топола, покровитељ колоније већ шесту годину за редом је и Министарство културе Републике Србије. Отварајући овогодишњи сазив и поздрављајући госте, Тања Мићић, директорка Културног центра Топола који је и организатор колоније, изразила је наду у леп и пријатан боравак уметника као и дане препуне инспирације у овом дивном шумадијском крајолику.
Магистар Жељка Момиров, вајар која је по четврти пут селектор ове колоније, представљајући уметнике истакла је да је стваралачки опус уметника овогодишње колоније различит, што показује и њихов досадашњи рад и што ће уосталом моћи да се види у наредних седам дана колико по традицији колонија траје. Она је подсетила да ће и ове године радити Дечија радионица у којој ће активно са уметницима стварати малишани Основне школе у Липовцу. Дружење уметника са мештанима и природом, поред стварања уметничких дела, обухвата и разноврстан културно-уметнички програм, као што је поред поменуте ликовне радионице за децу, пројекција филмова о Урошу Предићу и општини Топола, промоција зборника радова - Тополски записи, обилазак знаменитости Тополе – Опленца, Карађорђевог града, Краљевих винограда и манастира Никоље. Поред тога у манастиру Венчац, у четвртак 8. августа, организоваће се продајна изложба слика, а сва прикупљена средства биће приложена за обнову манастира. Затварање колоније одржаће се у петак 9. августа у 19 часова у липовачкој Основној школи. ПРОГРАМ 41. СЛИКАРСКЕ КОЛОНИЈЕ У ЛИПОВЦУ
3.8.2013. - свечано отварање 13 часова, Основна школа Липовац
4.8.2013 - радни дан
5.8.2013 - ликовна радионица за децу; пројекција филмa о Урошу Предићу - 19 часова, Липовац
6.8.2013 - Излет сликара на Опленац, Краљев подрум и Манастир Никоље
7.8.2013 - Промоција зборника радова - Тополски записи, 19 часова, Липовац
8.8.2013 - Продајна изложба слика за обнову Манастира Венчац уз културно-уметнички програм (Место одржавања Манастир Венчац) - 18 часова
9.8.2013 - свечано затварање, 19 часова, Основна школа Липовац
У простору Карађорђеве касарне, у суботу, 20. јула, одржана је изложба фотографија Тополе и околине под називом „Фото мозаик“ аутора Лидије Видмар којим је Тополско лето 2013 постало богатије за још један културни догађај.
Отварајући изложбу, етнолог, Ема Стевановић је, у име Културног центра Топола пре свега истакла да Лидија Видмар показује пожртвованост и труд да се културни живот у Тополи оплемени и подигне на виши ниво. Говорећи о фотографијама она је рекла да Лидија Видмар издваја одређене сегменте културног наслеђа у виду симбола и онога што репрезентује нашу прошлост и издваја Тополу чинећи је типичном. Ема Стевановић сматра да су по својој тематици фотографије старинске али модернистичке по својој форми и да је тај спој традиционалног и модерног, прошлог и садашњег одличан начин да српску народну традицију сачувамо од заборава и оставимо у наслеђе својим потомцима.
О поставци Лидије Видмар говорила је и Зорица Стојиљковић, библиотекар Библиотеке „Радоје Домановић“. Она је казала да су пред нама фотографије Тополе и околине „виђене очима уметнице, по срцу и жељи Тополке, некога ко је од скора гледа и доживљава на другачији начин од нас који у њој живимо“. Уз историјски осврт на развој Тополе, Стојиљковићева, осим Опленца, цркве, Тополе, на сликовит и надасве садржајан начин описује и инспирацију Лидије Видмар и њену тежњу „да овековичи лепоту околних села, стаза и путељака, реке Јасенице... Детаљи из Белосаваца, на прилазу Тополи, стара кућа и вајат, оронули сведоци прошлих времена... Као да је Ребека Вест, поново стижући у Тополу, трагајући овим пределима за тајном људске среће, фотографисала Гаринчу на прагу старе куће...“
Ауторка изложбе се пре свега захвалила на свеобухватној анализи приказаних фотографија као и Културном центру који помаже да се у Тополи направе нови културни садржаји. Лидија Видмар је казала да је од мноштва фотографија о Тополи за овај простор изабрала 40-ак који су њен лични доживљај Тополе. Она Тополу тако види и наставиће, како каже, да је гледа и даље. У овој поставци се одлучила за путеве, фасаде, архитектуру некад и сад као и поједине детаље наизглед неприметне оку свакодневице. Очито, у реализацију поставке, Лидија Видмар је ушла препуна емоција као поникла из булке на пољани или крина подно старог прозора у шумадијској авлији, као неко ко је овде поникао. А ко је заправо Лидија Видмар? Из њене биографије издвојићемо да је рођена у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности. Радила као костимограф на Телевизији Нови Сад и ТВ Београд (Докторка на селу, Канте или кесе, Ми смо срећна породица...). Била је професор у Школи за негу лепоте и директор Средње стручне школе, предавач у новосадској Новинарској школи.... Објављивала је стручне текстове о моди. Излагала на групним изложбама широм бивше Југославије. Данас је махом у Тополи и најактивнији је члан Иницијативног одбора ТОПлет који реализује манифестацију Тополско лето 2013 уз покровитељство Културног центра и Општине Топола.
Петровдан, 12. јул, као и увек дан предвиђен, између осталог и за вашар у Тополи. Улице препуне. Тезге свакојаке робе и са леве и са десне стране. Између њих река људи. Неко посматра робу, неко се ценка, неко пазари. Неко разговара са својим сапутником, неко се среће са познаником кога дуго није видео, па ту на средини улице стоје и разговарају. Они што пролазе пажљиво их заобилазе и .... нико никоме не смета. Сви су расположени. Некако ведри. А и зашто би било другачије? Тако је то увек у овом предивном месту валовите Шумадије....
Усред тог жамора и граје из конака вожда Карађорђа одјекује музика. Песма се пева, коло се вије. Народа, ни броја се не зна. То Културно уметничко друштво „Опленац“ приређује целовечерњи концерт представљајући публици богат сплет игара и песама из готово свих делова Србије. У више наврата наступила је Женска певачка гупа награђена аплаузима какви се само пожелети могу. С разлогом, јер је само неколико дана пре овог представљања у Злакуси на фестивалу певачких група освојила прво место и специјалну награду за интерпретацију старијег двогласа. За разлику од такмичења у Злакуси, на представљању у Тополи, наступиле су Ксенија Милованчевић, Марија Јевтић, Анђела Радовић, Ђурђина Благојевић и Тамара Јовановић. Због обавеза Маја Стањевић Петровић и Јована Василијевић нису биле са њима. Да подсетимо да је руководилац женске певачке групе др Јелена Јовановић, етномузиколог, а са групом ради Ксенија Милованчевић, такође етномузиколог која припрема и води и млађу певачку групу.
А кад коло заигра... Онако у круг. Уоколо. Наоколо. Онда и срце заигра... И стварно се коло вило – плаховито – виловито... Фолклорни ансамбл КУД „Опленац“ приказао је широк репертоар игара. Предвођени Милошем Вуловићем, уметничким руководиоцем ансамбла и Ђорђем Спасићем, уметничким руководиоцем школа фолклора и припремног ансамбла, младићи и девојке, наша деца, за памћење извели су: Игре из околине Београда, Игре из Шумадије, Чобанско надигравање – тројно, Циганске игре из Војводине, Игре из околине Пирота.... И тако. Би концерт. И би дружење. До следећег виђења. И вашара.
У суботу, 6.јула, у Терзића авлији у Злакуси одржан је 8. Такмичарски фестивал изворних песама „Злакуса у песми и игри“. Женска певачка група КУД „Опленац“ из Тополе остварила је велики успех освајањем првог места у категорији песама на бас као и специјалног признања за интерпретацију старијег двогласа. Девојке из Тополе представиле су се публици песмама „Синоћ ми је долазио Ђорђе“ и „Јутрос рано сунце огрејало“.
Поред певачке групе, у Злакусу је путовао и фолклорни ансамбл КУД-а који је наступио као гост на фестивалу и представио се веома успешно са кореографијама „Игре из околине Београда“ и „ Игре из Биничке Мораве“. Да је конкуренција у такмичарском делу програма била веома озбиљна показује и списак учесника. Женске певачке групе:
КУД Опленац – Топола, Јелек – Гроцка, Краљевачка Ризница – Краљево, Прело – Београд, Рибашевке – Ужице, КУД Момчило Тешић – Пожега, Распеване Пожежанке – Пожега, Љубићанке – Чачак и Видовдан – Чачак. Мушке певачке групе чинили су: КУД Гостиница – Гостиница, Луновачка моба - Луново село, КУД Момчило Тешић – Пожега, Скакавци, Јабука – Пријепоље, Севојнички славуј – Севојно, Ере – Ужице, Кадињача – Баур, Доња Ражана, Кнез Лазар – Прилипац и Нова Варош. У ревијалном делу програма поред КУД „Опленац“ наступали су: КУД Севојно – Севојно, КУД Бошко Вујадин - Српско Сарајево, КУД Милан Милићевић – Рипањ, Певачка група Прело – Београд и са монологом Анђела Шпијуновић.
Ни киша која је неколико пута прекидала програм није могла да поквари лепе утиске које су из Злакусе понели како чланови Културно уметничког друштва „Опленац“, тако и остали учесници у програму и посетиоци манифестације уопште.
Душан Симеоновић, наш дугогодишњи амбасадор, приредио је у суботу, 6. јула, изложбу слика под насловом „Старац и море“ - дела насталих у периоду од 1995. до 2013. године. Изложбу која се састојала од двадесетак експоната је у предивном простору Карађорђеве касарне пратио велики број истакнутих гостију - амбасадор Туниса, Мајид Хамлаови са породицом, доајени нашег новинарства Боривој Ердељан и Момчило Пантелић, заменик председника општине Драган Живановић и други.
О уметничком опусу Душана Симеоновића уопште као и о изложеним експонатима говорио је Адам Пантић, доцент на Факултету ликовних уметности у Београду. Он је рекао да квалитет дела суштински одређује снага уметничког израза и дубина стваралачке емоције и да се овај квалитет налази у самом човеку и његовој души. Код Симеоновића се запажа силина уметничке потребе – његова чула су напрегнута, а чистота уметничко-поетског израза јасна и убедљива. Хемингвејевски наслов изложбе, по Пантићу, открива оно што човек може да поима и искаже, а то је жеђ за слободом – то је исконска слобода која постоји само у песничким душама.
Аутор изложбе, Душан Симеоновић, професионално се дипломатијом бавио четрдесет година. Завршио је Оријенталну филологију и службовао углавном у арапским земљама. Амбасадор наше земље био је два пута у Либији, од 1992. до 1996. и од 2004. до 2009. године, као и у Египту од 2000. до 2002. године. Данас је пензионер. Љубав према уметности, конкретно сликарству којим си бавио у слободно време, носи од малих ногу. Мотиви експоната, а сви су уља на платну, су успомене из арапског света и махом су морски. Захвалио се Симеоновић свима који су дошли на изложбу како би тај тренутак поделили са њим. Рекао је да се човек који се бавио дипломатијом по повратку из иностранства пита шта је оно што је најлепше понео са собом из земље у којој је радио и шта је оставио иза себе? То су за њега успомене на пријатељства. Каже да што дуже га се сећају и што дуже га памте људи са којима је радио и сарађивао, његов боравак и рад су тим вреднији. Осим пријатељства у својим осећањима и срцу он носи и доживљај лепоте који га је окруживао и који је изразио на свој начин – својим сликама. Изложене слике представљају део успомена на две земље у којима је службовао и Тунис у коме је био небројено пута.
-Ако има неке вредности у овим сликама, то је што ће ми оне увек бранити да заборавим ту лепоту коју сам тамо доживео – закључио је аутор.
Синоћ је у дворани биоскопа у Тополи „светло дана“ угледао зборник Књижевног клуба Културног центра Топола, Тополски записи II. У складно приређеној вечери, зборник је публици представио његов главни и одговорни уредник Игор Петровић.
У свом обраћању, Петровић је нагласио позитивне реакције на које је први број овог годишњака наишао у представљању како у самој Тополи тако и ван ње, што само по себи охрабрује да се у овом правцу и настави. И други број зборника обилује богатством и разноврсношћу садржаја. Заступљено је 33 наслова, од чега је 18 аутора радова – текстова и 15 песама и прича. Следећи прошлогодишњу праксу сваки аутор је добио по три примерка зборника.
Садржај овогодишњих записа чини представљање знаменитих личности нашег краја, попут биографских приказа и сећања на Аћима Чумића, Јована Скерлића, Николу Граовца, Радмилу Граовац, Чеду Павловића, Бошка Трифуновића, Миладина Гавриловића и др. Историјске теме обрађене у зборнику обухватају војне заставе на Опленцу, бој на Руднику 1804. године, развој пчеларства општине Топола, архитектуру варошког језгра, изградњу трафостанице, куће и покућство. Читаоци се могу упознати и са историјатом Видовданског рок концерта и рок сцени Тополе уопште и награђеним тематским радовима ученика основних школа ове шумадијске општине, а своје место у зборнику је нашао ФК Шумадинац из Наталинаца поводом прославе значајног јубилеја – 100 година постојања.
Ово би биле само назнаке онога што се налази се у овом модерном издању, за које је идејно решење насловне стране - корица, урадио Иван Антић. Свакако да је најбоље зборник узети у руке и прочитати. Издат је у ограниченом тиражу, а до њега се може доћи обраћањем Културном центру Топола. Навешћемо за крај имена аутора текстова, песама и прича који су дали свој допринос изласку овог броја записа: Милева Стевановић, Дејан Ђурић, др Живко Лазић, мр Драган Д. Тодоровић, Тања Мићић, Љиљана Павловић Дир, Вера Ристић, Ивана Блажић Шевић, Чедомир Стевановић, Миодраг Лазић, Љубодраг Савић, Милан Ч. Даниловић, Ема Стевановић, Игор Петровић, Ксенија Милованчевић, Радослав Петровић, Љиљана Ј. Симић, Верољуб Јовановић, Бранко Говедарица, Верица Симић, Миливоје Бошковић, Слободанка Милованчевић, Мелиса Илић, Мирослав Павловић, Хранимир Милојковић, Миливоје Ж. Бошковић, Наталија Симић, Жарко Плећевић, Никола Вуловић, Стефан Марковић, Никола Петковић, Милица Станковић, Сара Радовановић, Ивана Петровић.
У градској Библиотеци „Радоје Домановић“, у уторак, 2. јула, одржана је промоција књиге „Кнегиња Зорка – несуђена српска краљица“, аутора Соње Павловић. Већ на самом почетку књижевне вечери, ауторка је, обраћајући се присутнима, изјавила да осећа неку врсту позитивне треме јер се налази у Тополи, месту у коме почивају Карађорђевићи и чији становници о династији Карађорђевић већ доста тога знају. Говорећи о делу Соња Павловић је напоменула да се историографија веома мало бави женама владара и да је њихова улога, у овом случају кнегиње Зорке, далеко већа од оне која се може наћи у документима. Књига описује време у коме је кнегиња живела. Приказује њен лик и пружа податке о личном, породичном и политичком животу. Кнегиња Зорка, познато је, била је прво од дванаесторо деце црногорског кнеза, а затим и краља Николе I и кнегиње Милене. Удала се 1883. године за кнеза Петра Карађорђевића, потоњег српског краља Петра I. Са њим је изродила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Александар ће постати југословенски краљ. Рано је преминула – у 26. години при порођају, 1890. године, несумњиво оставивши трага у обликовању наше будућности и братских веза нашег народа.
Монодрамом Реч је човек – тако је говорио Николај, тополској публици се у петак, 28. јуна, представио глумац, првак Књажевско-српског театра из Крагујевца, Мирко Бабић. Мирко Бабић је осим глумачког остварења режирао и драматизовао ову монодраму која је рађена по делима владике Николаја Велимировића.
Теме којима се она бави су и поред временске дистанце и данас актуелне. Односе се на људе, односе међу њима, њихова осећања, размишљања, политику и значај вере. Поред тога, Бабић у представу уноси и неколико детаља из живота који објашњавају великог човека, новоканонизованог српског светитеља - Николаја Велимировића.
Организатор представе био је Културни центар Топола.
У уторак, 25. јуна, на платоу испред Карађорђеве касарне одржан је пети Видовдански рок концерт. Организатор, Културни центар Топола, потрудио се и овога пута да љубитељима рок музике понуди добру забаву. Као предгрупе представили су се састави Погрешна одлука, Троја, Гето и Бледо црно. Гост вечери била је група Генерација 5, рок састав добро познат и старијим и млађим генерацијама. Састав је својом свирком подсетио публику на своје хитове који су радо слушани и на просторима бивше Југославије јер је Генерација 5 била један од водећих бендова некадашње државе.
У Библиотеци „Радоје Домановић“ у уторак, 11. јуна, одржана је трибина под насловом Да ли је нови свет могућ. У препуној читаоници библиотеке о овој теми и опасностима по будућност човечанства, говорио је Љубодраг Дуци Симоновић. Читалачкој публици познат је као аутор бројних дела попут: Побуна робота, Олимпијска подвала, Филозофски аспекти модерног Олимпизма, Последња револуција, Нови свет је могућ.
Трибина је замишљена пре свега као разговор, а не као предавање, тако да су и присутни у пуној мери могли да питањима, коментарима и констатацијама активно учествују у њој. Уосталом на таквом начину вођења трибина популарни Дуци је увек инсистирао, а одржао их је више од сто.
У уводном излагању, доктор Филозофије и магистар Правних наука, Љубодраг Дуци Симоновић је изнео ставове који су послужили као инспирација за разговор. То се односило пре свега на пропитивање смисла опште људске егзистенције – куда иде човечанство? Он тврди да је у данашњем свету основна оријентација читаве информационе сфере тзв. културне сфере, уништавање идеје будућности, односно уништавање човека као визионарског бића. Све што се човеку нуди прелиставањем новина или укључењем телевизора увек је оријентисано према прошлости и даје се у димензији грубости, а не новог. Идеја трансценденције нема слободарску димензију и нема егзистенцијалну димензију.
Оно чиме се Симоновић бави назива се егзистенцијалним хуманизмом. Не есенцијалним који се може наћи у сфери Марксове критике капитализма. Симоновићева егзистенцијална сфера превазилази есенцијалну утолико што поставља тезу да је борба за слободу данас постала борба за опстанак. Услед уништења свега око нас, што је изазвао и изазива капитализам, XXI век ће симболисати борбу, односно „бити или не бити за човечанство“. Младим људима се даје све мањи простор у нашој земљи да могу да се сучеље са процесима који воде уништењу света. Теме попут генетски модификоване исхране и др. користе се искључиво у политичке сврхе. Оне се не постављају у контекст стварања једног новог механизма живота који се обрачунава са идејом да су само материјална добра та која човек треба да има, а да је заправо духовно богатство мера људског богатства као и развој стваралачког бића човека, развој међуљудских односа и оплемењавање природе. Идеја будућности човечанства, егзистенције добија драматичну димензију. Није исто размишљати о будућности када се седи на цветној ливади и када се налази на ивици провалије – „а ми се данас налазимо на ивици провалије“. Он суштину данашње пропаганде види у маргинализовању суштинских вредности, док се у први план стављају маргинарне ствари са циљем, засенити људе и уништити им чула, да више не праве разлику између лепог и ружног, доброг и лошег... Зато Дуци критикује спорт, као највидљивији, јер је спорт врхунац инструментализације човечијег тела који од спортисте ствара роботизовану наказу у потери за рекордом. На тај начин се и младима уништава критичка, стваралачка свест и од њих стварају савремене хорде варвара које нису у стању да се оријентишу према будућности, што види као фашизацију омладине.
О односу провинција – град, Љубодраг Симоновић сматра да провинција много више духовно живи од великих градова, а нарочито Београда. И поред тога што је главни град, за њега је он мртав град када је у питању дефинисање стратешких интераса нашег народа и истовремено стварање идеје будућности. Србија и умом и душом далеко више живи него Београд. Прича о провинцијализму се код њега топи, нестаје и губи развојем интернета који омогућава човеку да комуницира са целим светом, а тиме се разбија и комплекс провинцијализма. Тамо где се човек бори за слободу и ново друштво, ма где се налазио, истакао је Симоновић, тамо је центар светске револуције – битно је да се ангажује и да та борба има мисао која отвара просторе будућности. За себе Дуци Симоновић каже да се не бори за стварање нове велике филозофије. Суштину види у „поумљењу човека“ јер само такав човек може да створи нови свет. То за њега није Хегелова прича о разумном свету са групом умних људи. Поумљење подразумева непосредну демократију - никако посредничку или елитистичку. Разум се налази код људи који живе и настоје да живе од свога рада. Он тврди да мора доћи време велике мисли, ако не пре, а оно када се човечанство буде суочило са егзистенцијалним проблемима који воде уништавању планете и нада се да се неће прећи она црвена линија када ће бити касно да се промени било шта. Зато Дуци конкретно тражи да човечанство делује, јер ако се људи не буду борили могућност уништења света ће бити све већа и зато ова трибина, окупљање и разговор има још већи значај и даје наду да је нови свет ипак могућ.
Топола је у петак и суботу, 17. и 18. маја, била домаћин првом фестивалу хорова који интерпретирају композиције духовног садржаја. У храму светог Георгија на Опленцу, публици су се представили Женски хор „Благовести“ из Рајковца код Младеновца, Градски хор „Златиборска вила“ изУжица, Панчевачко српско црквено певачко друштво и Црквени хор „Опленац“ из Тополе. Смотру хорова „Опленачки дани духовне музике“ организовао је Културни центар Топола уз помоћ Црквеног хора „Опленац“ и покровитељство Општине Топола. Већ овај први концерт показао је оправданим претензије организатора да „Опленачки дани духовне музике“ прерасту у трајну манифестацију. Женски хор Благовести поје при храму Благовести у Рајковцу код Младеновца. Основан је у августу месецу 2008. године на иницијативу парохијског свештеника Александра Марковића који је и духовни отац и председник хора. На репертоару хора, пре свега, налази се духовна музика српске и руске традиције, а радо певају и народне и духовне песме српског народа. Осим на литаургијама у матичном храму, често певају и у храмовима младеновачког и орашачког намесништва. Хором диригује проф. Љиљана Миловић-Савковић. Учешће на овом фестивалу је њихов први озбиљнији концертни наступ. У петак увече представили су се композицијама: Свети Георгије, Тебе појем, Ниње отпушчајеши, Везак је везла Дјева Марија, Полијелеј, Достојно јест, Француска коледарска песма и Црвен цвете. Градски хор „Златиборска вила“ из Ужица је основан 1910. године. Постојао је под овим именом између два рата, а после другого светског рата хорско певање се гајило кроз хорове који су имали другачије име. 1993. године „Златиборској вили“ се враћа старо име. „Златиборска вила“ је имала диригенте који су уложили велики труд и оставили велик траг у протеклим деценијам, а од 2003. године хором диригује професорка Гордана Лазић. Композиције које су у петак интерпретирали биле су: Господи и Владико, Свјати Боже, Воскресеније твоје, Оро се вије. У суботу се публици представило Панчевачко српско црквено певачко друштво под диригентском управом мр. Вере Царине која са хором ради од 2000. године. Друштво је основано 1838. године и заузима једно од најзначајнијих места у музичкој историји српског народа и културе. Није прекидало са радом до данашњег дана. Најсветлији су периоди рада великих личности: Проте Васе Живковића, Николе Ђурковића, Даворина Јенка, Корнелија Станковића и др. Доктор Миховил Томандл написао је „Споменицу Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938“, један од најзначајнијих историјских докумената о почецима српске музичке културе. Поводом 175 година постојања Друштво обележава јубилеј како музичким и нотним издањима, тако и изложбама, гостовањима и концертима. Тополској публици интерпретирали су: Воскресеније твоје, Христос Воскресе, Во царстви твојем, Богородице дјево, Свјати Боже. Обе концертне вечери публици се својим интерпретацијама представио домаћин, Црквени хор „Опленац“. Основан је 1999. године са благословом блаженопочившег владике Саве. Врло брзо савладана је Литургија и хор је почео редовно да пева на богослужењима у све три парохијске цркве. До сада је забележено учешће на преко 150 Архијерејских Литургија као и учешће на многим важним културним манифестацијама са више од 50 концертних наступа у земљи и иностранству. Хором диригује проф. Марија Ракоњац. Публици су се представили песмама: Тропар Васкрса, Херувимска песма, Достојно, Тебе појем, Свилен конац.
У уторак и среду, 16. и 17. априла, у пригодно за ту прилику декорисану спортску дворану СШ „Краљ Петар I“, одржани су традиционални годишњи концерти КУД „Опленац“ из Тополе. Као и до сада КУД је публици представио оно што је урађено у претходних годину дана.
Извођачи, ансамбл АКУД „Лола“ и свеукупна кореографија, у више наврата подизали су публику на ноге. Као и обично трибине спортске дворане биле су испуњене до последњег места.
Разиграни и распевани чланови КУД „Опленац“ показали су и овога пута да у Тополи сазревају и стасавају у готове играче који располажу знањем великог броја народних игара. У синоћном представљању Први извођачки ансамбл је извео: Игре из западне Србије, Игре из Шумадије, Игре из околине Београда, Чобанско надигравање – Тројно, Веселе шопске игре, Циганску игру из Војводине, Игре из биначке Мораве, Игре из околине Пирота, Игре из врањског поља и Влашке игре.
Женска певачка група КУД „Опленац“, публици се представила песмама: Јутрос рано сунце огрејало, Прели прело мило до милога, Мој голубе, Све док је твога благог ока, Ништа боље ни милије нема, Кад запјевам ја и сеја мила, Удаде се Живка Сиринићка и Каранфиле, племе моје.
У Библиотеци „Радоје Доманивић“, у четвртак, 14.фебруара, Волонтерски центар „Кораци“, организовао је књижевно поподне посвећено обележавању Дана заљубљених и Светог Трифуна. Књижевно поподне проведено је уз гитару и песме прожете најнежнијим осећањима, песме прожете љубављу. Појам љубав обично се односи на дубок и неизрецив осећај нежне бриге за другу особу.
Постоје различите врсте љубави у нама: пријатељска љубав, љубав према родитељима, према деци, љубав према момку, девојци, љубав према мужу, жени, према вину, мизици, храни... Дакле, љубав је стање емотивне наклоности према некоме или нечему.
Програм је водила наша нова суграђанка Марина Максимовић, професор српског језика и књижевности, представљајући збирку песама „Ђурђевданско јутро“ Љубише Јанковића и „Снови и јава“ Слободанке Соје Милованчевић, као и младе песникиње, ученице гимназије „Краљ Петар Први“ Андријане Пантић из Наталинаца. Скупу је присуствовао велики број грађана општине Топола, који су, кроз рецитовање песама или пак кроз изобиље колача, вина и цветних аранжмана и сами дали свој допринос програму.
У Библиотеци „Радоје Домановић“, у понедељак, 11. фебруара, организовано је вече посвећено обележавању годишњице Првог српског устанка. Поред Библиотеке, организатор вечери било је и Задужбинско друштво „Први српски устанак“. Публици су се у част годишњице Првог српског устанка представили др Бранко Златковић из Аранђеловца, председник Задужбинског друштва „Први српски устанак“ и Чедомир Стевановић из Тополе, председник подружнице у Загорици. Задужбинско друштво „Први српски устанак“ је основано 1990. године у Орашцу. Друштво је идеолошки осмислио наш познати етнолог Миле Недељковић. У њему се, по речима Бранка Златковића већ сменило неколико генерација ентузијаста чији је циљ очување традиције и сећања на време када су наши преци, далеки рођаци, кренули пут слободе. Окупило их је незадовољство односом појединаца и институција према сопственој традицији и историји. Један од плодова овог Друштва је и иницијатива да се Сретење прогласи Даном државности. Петиција са овим предлогом који је упућен Влади Србије 2001. године, садржала је више од 2000 потписа. Важно је рећи и да Задужбинско друштво од 1996. године додељује награду за Родољубиво песништво. Њен осамнаести добитник је Владимир Јагличић из Крагујевца. У даљем излагању Златковић и Стевановић су, ослањајући се на изворе, подсетили на збивања и прилике у пашалуку као и на односе који ће резултирати подизањем устанка и избором Карађорђа за вожда. Посебно је Чедомир Стевановић значајан период излагања издвојио на догађаје од новембра 1803. године, са именима личности везаних за њих. Говорећи о скупу устаника у Марићевића јарузи фебруара 1804, Стевановић истиче податак по коме је највећи број устаника био из Крагујевачке нахије од чега је велики број припадао Кнежини Јасеници. Говорио је и о презименима устаника пореклом из Тополе, а чији потомци их ни до данашњих дана нису мењали – Манојловићи, Јокићи, Ђурићи, Марковићи, Маринковићи....
Између осталог Чедомир Стевановић је „пропутовао“ од почетка, дизања устанка, његовог краха, Вуковог времена, Тополске буне, повратка Карађорђевића, односно подизања цркве светог Ђорђа на Опленцу, ратова, па све до данашњих дана, начинивши специфичну паралелу која за собом оставља одриђену поруку. Овај и овакви скупови, оваква виђења и дружења су заправо одговор на такву поруку. Треба их више. Треба их непрестано. Она ће изродити идеје ка којима ваља стремити. Задужбинско друштво „Први српски устанак“ је једно од таквих виђења заказао на Сретење, у петак, 15. фебруара, у Марићевића јарузи у Орашцу и у цркви светог Ђорђа на Опленцу. Ваља се видети.
У градској библиотеци „Радоје Домановић” у четвртак 31.01.2013.године одржала је промоцију својих књига Јасминка Петровић, ауторка веома читаних књига у издању издавачке куће „Креативни центар”.
Књиге едукативног карактера: „Школа”, „Од читања се расте”, „Породица”, „Риба риби гризе реп”... и других, ауторка је представила пред ученицима VII разреда Основне школе „Карађорђе” из Тополе и ученицима I године Средње школе „Краљ Петар I”.
Веома успешан сусрет оставио је на ученике снажан утисак. Представљање које је имало карактер интерактивног, изазавало је велику пажњу и веома живу дискусију између ученика и ауторке. Разговарало се о школи, учењу, наставницима, породици, личним и осетљивим питањима одрастања... о свему ономе о чему књиге говоре а ученици ретко имају прилику да отворено питају и разговарају.
Сабор српског певања одржава се са циљем да отргне од заборава традицију и народне обичаје српског народа и да очува и презентује знање и умеће, као и фолклорно и уметничко наслеђе Срба са простора бивше заједничке државе. У порти цркве одјекивале су, помало заборављене, песме чобанске, изворне, народне. То је зато била и прилика да младе чланице гупе из Тополе упознају и друге видове певања који постоје у српском народу.
