У Карађорђевој касарни, у суботу, 31. августа, приређена је изложба уметничких дела на којој су представљени радови аутора из Тополе. Због тога је изложба и понела назив „Сликари Тополе своме граду“.
Отварајући изложбу Првослав Мајсоровић је рекао да су на изложби представљена дела само извесног броја аутора и да их Топола има много више. Он је најавио да ће сви они у наредном периоду имати прилику да своја дела макар једном годишње прикажу аудиторијуму из места у коме су поникли. На себи својствен начин, Мајсторовић је званично отварање изложбе препустио Влади Јокићу који је, такође на себи својствен начин, то учинио високо подигавши транспарент на коме је писало.... фотографија пружа одговор. Експонате ће посетиоци у Карађорђевој касарни моћи да погледају до 8. септембра.

На овој првој заједничкој изложби уметника из Тополе своја дела представили су:
Ђорђевић Тамара – Завршила Ликовну академију у Новом Саду у класи професора Милана Блануше. Бави се педагошким радом. Први пут излаже у Тополи.
Вранић Бојан – По занимању ауто-механичар. Слика од младих дана. Има посебно интересовање за цртеж. Први пут излаже у Тополи.
Еић Љубица – Сликањем се бави још од ђачких дана. Осим сликарства бави се и списатељским радом. Живи у Београду. Први пут излаже у Тополи.
Живановић Гордана – По занимању професор калиграфије. Завршила Факултет примењених уметности и дизајна, одсек зидно сликарство. Бави се уметничком рестаурацијом и конзервацијом, као и педагошким радом. Први пут излаже у Тополи.
Јокић Владимир – Новинар, књижевник и публициста. Дугогодишњи уредник Радио Београда. Колумниста листа „Време“. Активни пензионер. Слика од младости, али веома ретко. Први пут излаже у Тополи.
Оливера Костић – Завршила позоришну режију на Факултету драмских уметности у Београду. Као редитељ радила у Радио-телевизији Србије. Слика за себе и пријатеље. Први пут излаже у Тополи.
Лазић Бојана – Завршила „Техно-арт“ школу у Београду, смер конзервација и рестаурација културних добара. Дипломирала на Факултету примењених уметности, смер дизајн унутрашње архитектуре. Први пут излаже у Тополи.
Мајсторовић Ивана – Завршила графички дизајн београдске политехнике. Сликарство учила у класи професора Ивана Луковића. Ради као графички дизајнер.
Излагала више пута у Тополи.
Милованчевић Невена – Завршила школу за дизајн у Београду. Студира на Факултету примењених уметности, одсек књига и графички дизајн. Бави се сликањем и графиком. Први пут излаже у Тополи.
Милојковић Александра – Полазник „Техно-арт“ школе, смер кројач. Цртањем и сликањем наставља породичну традицију. Први пут излаже у Тополи.
Николић Мирјана – Завршила педагошку академију – ликовну уметност. Дугогодишњи педагошки радник у Тополи. Многи од учесника ове изложбе стицали су прва знања из ликовног образовања на њеним часовима. Излагала више пута у Тополи.
Прокић Ана – Завршила Историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Незапослена. На изложби се представила мобилијарима у декупаж техници. Први пут излаже у Тополи.
Ристић Наташа – Завршила ФИЛУМ на крагујевачком Универзитету. Тренутно на мастер студијама зидног сликарства у класи професора Жељка Ђуровића у Крагујевцу. Први пут излаже у Тополи.
Мајсторовић Првослав – Машински техничар. Дугогодишњи културни радник. Активан пензионер. Бави се позоришном режијом и глумом. Слика с времена на време. Радио на приређивању и организацији ове изложбе. Први пут излаже у Тополи.

Заједничким концертом, синоћ је у Тополи завршено тродневно представљање хорова који су наступили у оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и вокалних ансамбала. Покровитељ јубиларног фестивала који траје од 18. до 23. августа, је град Крагујевац и Министарство културе и информисања, а организатор крагујевачки Музички центар.
У храму светог Ђорђа на Опленцу, публици су се представили камерни хорови из Мађарске, Пољске, Украјине, као и два из Србије.

Хорови и композиције:
Градски камерни хор „Лицеум“ из Крагујевца: З. Вауда - Оче Наш,
М. Говедарица: Богородна дјево и С. Мокрањац: Тебе Појем.
Камерни хор „Arte Semplice“ из Будимпеште: Томас Луис де Викториа: Аве Мариа и Томас Луис де Викториа: О Магнум мистериум
Камерни хор „Dysonans“, Познан: Вацлав из Шамотула - Мрачи се, Рандал Томпсон: Алелуја и С. Рахмањинов: Богородице дјево
Нишки камерни хор: Ј. Маринковић: Оче наш, Драгана Величковић: Тебе појем и Д. Бортњански: Хвалите
Хмељницки камерни хор: Л. Дичко: Оче наш, К. Стеценко: Благослови душу моју Господе, С. Рахмањинов: Богородице дјево, Г. Гаврелеиц: Боже мој и М. Вербицкиј: Ангел вопијаше.

У оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и ансамбала, синоћ се у цркви светог Ђорђа на Опленцу публици представио Краснојарски вокални квартет из истоименог руског града. У улози домаћина најпре је наступио црквени хор „Опленац“ из Тополе изводећи композиције добро познате домаћем аудиторијуму попут Ниње отпушчајеши, Свете тихи, Прелетеше тице ластавице и др.
Концертни програм вокалног квартета из Краснојарска садржао је дела духовне музике његовог оснивача Владимира Пономарјова, као и фрагменте из Књига мадригала број 1 и 2. Од дела православне духовне музике публика је могла међу осталима чути Од младости моје, Тропар по Великом Слаавослављу, Једнородни Сине, У царству Твојем, Хвалите име Господње, као и мадригале У долини снова, Све ће бити другачије, Још није август, У буци цвећа, Мој крај, Месец и друге.
Краснојарски вокални квартет основан је у Краснојарску почетком последње деценије прошлог века као ансамбл за певање у православној цркви. Са Друштвом краснојарске филхармоније, као сарадници, радили су 10 година. Гајили су различите музичке стилове, од ренесансних мадригала до џеза. Тренутно квартет не приређује концерте, јер његови чланови живе у различитим градовима Сибира.
Владимир Пономарјов је рођен у Краснојарску где је и студирао на Уметничком факултету, док је теорију и композицију студирао на Новосибирском конзерваторијуму. Предавач је на Академији за музику и театар у Краснојарску. У родном граду ради и као диригент црквеног хора. Компонује музику свих уметничких жанрова, али преферира хорску и вокалну музику. Деведесетих година прошлог века основао је вокални квартет који је најпре радио при Православној цркви, а затим при Краснојарској филхармонији. За свој квартет, Пономарјов је написао две свеске мадригала, као и велики број дела духовне музике.
Представљање хорова и ансамбала у храму светог Ђорђа наставља се вечерас у 19.30 сати када ће наступити Академски мушки хор „Гусла“ из Софије. У среду (21. августа), у истом термину на Опленцу ће се одржати заједнички концерт свих хорова учесника фестивала. Тополска публика ће имати прилике да чује и госте из Украјине, Пољске, Мађарске као и наше земље.
Иначе, Међународни фестивал камерних хорова постоји од 2002. године. Покровитељ фестивала је град Крагујевац и Министарство културе и информисања, а организатор крагујевачки Музички центар. Фестивал је ревијалног типа и по традицији тематски. Ове године, у оквиру 10. Међународног фестивала камерних хорова и ансамбала, како би се истакао регионални значај, по три концерта одржаће се у Тополи и Аранђеловцу, а у сарадњи са тамошњим Културним центрима.

Предивно суботње вече на Опленцу. Предивна и башта истоименог хотела. Посета као у нека прошла времена. Посетиоци готово исти, само за толико старији. И „Тополско лето“ неумитно тече, а Пијини глумци посетиоцима поменуте баште приредише једно незаборавно вече.
Симпатичан и искрен коментар да је „Пија окупио своје пилиће“, једноставно је морао бити забележен јер су глумци аматери окупљени око Првослава Мајсторовића своме граду подарили секвенце представа „Сумњиво лице“ и Маратонци трче почасни круг“. Све то било је зачињено складним тоновима бенда „Беле ноте са Милицом и Мајом“. Када смо рекли глумци аматери, они то заиста и јесу. Нико од њих не живи од тих „дасака које живот значе“. Али зато они од свег срца своје слободно време поклањају управо тим „даскама“. И иде им. Хоће их. И слушају Пију. Гунђају, али га ипак послушају. А кога он послуша знају они око њега.
Требало је само видети Пају за оним столом. У кафани. Поред њега гуди ћемане, а конобар му сипа пиће. Паја испија. Ма лежи му. Или Зоран са она два штапа у улози из Маратонаца ... Убедљив је, унет у своју причу. Људи га слушају. Шта тек рећи за моменат када је баштом пронет ковчег. То је моменат психолошке паузе код публике. Мук. Оно нешто чељади свило се уз своје баке, деке, маме, тате. Нарочито ове прве. Сви знају да је у питању део представе, али затечени су фактором изненађења, а пре свега убедљивошћу приказане сцене. „Ма кукају, море, из дубине душе. Само да се прекрстиш“, добаци неко. Срчаност, преданост, унетост у задату улогу чини ову групу људи нечим што је много више од глуме. Због тога су и увек радо вииђени. Због тога су им представе увек гледане... Тако су и сада приредили своме граду једно лепо вече... а тополско лето тече ли тече...

Шумадијско село Липовац и ове године угостило је ликовне уметнике који су од 3. до 10. августа у овом живописном крајолику стварали своја дела. У петак, 9. августа свечано је затворена 41. Липовачка сликарска колонија на којој су учествовали академски сликари Наташа Иванић, Едвина Романович Худецкова, Аница Вучетић, Александар Јовановић Бириљ, Данка Петровска и Владимир Рашић. Осим дела која су уметници на овогодишњем једнонедељном дружењу стварали, посетиоци су могли да виде и изложбу радова Дечије радионице којој су организатори, у знак сећања, као и претходних година поклонили захвалнице.
Поздрављајући присутне, председник општине Топола, Драган Јовановић изразио је своје задовољство и понос према домаћинима, мештанима Липовца, који годинама на себи својствен, шумадијски, начин у своје домове примају уметнике и настоје да се ова колонија одржи. Он је такође позвао госте да са својим пријатељима присуствују изложби радова са овогодишње колоније „ствараних са љубављу и ентузијазмом“, како је рекао, која ће се у оквиру 50. Опленачке бербе одржати у простору градске библиотеке.
Директорка Културног центра Топола, Тања Мићић и Жељка Момиров, селектор колоније, указале су на све веће учешће деце која стварају у оквиру радионице и указале да поред презентације радова овогодишњег сазива у дане Опленачке бербе, љубитељи уметности ће ова дела моћи да виде и крајем новембра у новобеоградској Културној мрежи. Оне су подсетиле да је организатор колоније Културни центар Топола, а покровитељи Министарство културе Републике Србије које већ шесту годину за редом подржава ову манифестацију и Општина Топола.

У селу Липовац, крај Тополе, у суботу 3. августа отворена је 41. Липовачка сликарска колонија. Учесници овогодишње колоније су академски сликари Наташа Иванић, Едвина Романович Худецкова, Аница Вучетић, Александар Јовановић Бириљ, Данка Петровска и Владимир Рашић. Поред Општине Топола, покровитељ колоније већ шесту годину за редом је и Министарство културе Републике Србије.
Отварајући овогодишњи сазив и поздрављајући госте, Тања Мићић, директорка Културног центра Топола који је и организатор колоније, изразила је наду у леп и пријатан боравак уметника као и дане препуне инспирације у овом дивном шумадијском крајолику.
Магистар Жељка Момиров, вајар која је по четврти пут селектор ове колоније, представљајући уметнике истакла је да је стваралачки опус уметника овогодишње колоније различит, што показује и њихов досадашњи рад и што ће уосталом моћи да се види у наредних седам дана колико по традицији колонија траје. Она је подсетила да ће и ове године радити Дечија радионица у којој ће активно са уметницима стварати малишани Основне школе у Липовцу.
Дружење уметника са мештанима и природом, поред стварања уметничких дела, обухвата и разноврстан културно-уметнички програм, као што је поред поменуте ликовне радионице за децу, пројекција филмова о Урошу Предићу и општини Топола, промоција зборника радова - Тополски записи, обилазак знаменитости Тополе – Опленца, Карађорђевог града, Краљевих винограда и манастира Никоље. Поред тога у манастиру Венчац, у четвртак 8. августа, организоваће се продајна изложба слика, а сва прикупљена средства биће приложена за обнову манастира. Затварање колоније одржаће се у петак 9. августа у 19 часова у липовачкој Основној школи.

ПРОГРАМ
41. СЛИКАРСКЕ КОЛОНИЈЕ У ЛИПОВЦУ
3.8.2013. - свечано отварање 13 часова, Основна школа Липовац
4.8.2013 - радни дан
5.8.2013 - ликовна радионица за децу; пројекција филмa о Урошу Предићу - 19 часова, Липовац
6.8.2013 - Излет сликара на Опленац, Краљев подрум и Манастир Никоље
7.8.2013 - Промоција зборника радова - Тополски записи, 19 часова, Липовац
8.8.2013 - Продајна изложба слика за обнову Манастира Венчац уз културно-уметнички програм (Место одржавања Манастир Венчац) - 18 часова
9.8.2013 - свечано затварање, 19 часова, Основна школа Липовац

У простору Карађорђеве касарне, у суботу, 20. јула, одржана је изложба фотографија Тополе и околине под називом „Фото мозаик“ аутора Лидије Видмар којим је Тополско лето 2013 постало богатије за још један културни догађај.

Отварајући изложбу, етнолог, Ема Стевановић је, у име Културног центра Топола пре свега истакла да Лидија Видмар показује пожртвованост и труд да се културни живот у Тополи оплемени и подигне на виши ниво. Говорећи о фотографијама она је рекла да Лидија Видмар издваја одређене сегменте културног наслеђа у виду симбола и онога што репрезентује нашу прошлост и издваја Тополу чинећи је типичном. Ема Стевановић сматра да су по својој тематици фотографије старинске али модернистичке по својој форми и да је тај спој традиционалног и модерног, прошлог и садашњег одличан начин да српску народну традицију сачувамо од заборава и оставимо у наслеђе својим потомцима.

О поставци Лидије Видмар говорила је и Зорица Стојиљковић, библиотекар Библиотеке „Радоје Домановић“. Она је казала да су пред нама фотографије Тополе и околине „виђене очима уметнице, по срцу и жељи Тополке, некога ко је од скора гледа и доживљава на другачији начин од нас који у њој живимо“. Уз историјски осврт на развој Тополе, Стојиљковићева, осим Опленца, цркве, Тополе, на сликовит и надасве садржајан начин описује и инспирацију Лидије Видмар и њену тежњу „да овековичи лепоту околних села, стаза и путељака, реке Јасенице... Детаљи из Белосаваца, на прилазу Тополи, стара кућа и вајат, оронули сведоци прошлих времена... Као да је Ребека Вест, поново стижући у Тополу, трагајући овим пределима за тајном људске среће, фотографисала Гаринчу на прагу старе куће...“

Ауторка изложбе се пре свега захвалила на свеобухватној анализи приказаних фотографија као и Културном центру који помаже да се у Тополи направе нови културни садржаји. Лидија Видмар је казала да је од мноштва фотографија о Тополи за овај простор изабрала 40-ак који су њен лични доживљај Тополе. Она Тополу тако види и наставиће, како каже, да је гледа и даље. У овој поставци се одлучила за путеве, фасаде, архитектуру некад и сад као и поједине детаље наизглед неприметне оку свакодневице. Очито, у реализацију поставке, Лидија Видмар је ушла препуна емоција као поникла из булке на пољани или крина подно старог прозора у шумадијској авлији, као неко ко је овде поникао. А ко је заправо Лидија Видмар?
Из њене биографије издвојићемо да је рођена у Београду. Дипломирала је на Факултету примењених уметности. Радила као костимограф на Телевизији Нови Сад и ТВ Београд (Докторка на селу, Канте или кесе, Ми смо срећна породица...). Била је професор у Школи за негу лепоте и директор Средње стручне школе, предавач у новосадској Новинарској школи.... Објављивала је стручне текстове о моди. Излагала на групним изложбама широм бивше Југославије. Данас је махом у Тополи и најактивнији је члан Иницијативног одбора ТОПлет који реализује манифестацију Тополско лето 2013 уз покровитељство Културног центра и Општине Топола.

Петровдан, 12. јул, као и увек дан предвиђен, између осталог и за вашар у Тополи. Улице препуне. Тезге свакојаке робе и са леве и са десне стране. Између њих река људи. Неко посматра робу, неко се ценка, неко пазари. Неко разговара са својим сапутником, неко се среће са познаником кога дуго није видео, па ту на средини улице стоје и разговарају. Они што пролазе пажљиво их заобилазе и .... нико никоме не смета. Сви су расположени. Некако ведри. А и зашто би било другачије? Тако је то увек у овом предивном месту валовите Шумадије....
Усред тог жамора и граје из конака вожда Карађорђа одјекује музика. Песма се пева, коло се вије. Народа, ни броја се не зна. То Културно уметничко друштво „Опленац“ приређује целовечерњи концерт представљајући публици богат сплет игара и песама из готово свих делова Србије. У више наврата наступила је Женска певачка гупа награђена аплаузима какви се само пожелети могу. С разлогом, јер је само неколико дана пре овог представљања у Злакуси на фестивалу певачких група освојила прво место и специјалну награду за интерпретацију старијег двогласа. За разлику од такмичења у Злакуси, на представљању у Тополи, наступиле су Ксенија Милованчевић, Марија Јевтић, Анђела Радовић, Ђурђина Благојевић и Тамара Јовановић. Због обавеза Маја Стањевић Петровић и Јована Василијевић нису биле са њима. Да подсетимо да је руководилац женске певачке групе др Јелена Јовановић, етномузиколог, а са групом ради Ксенија Милованчевић, такође етномузиколог која припрема и води и млађу певачку групу.

А кад коло заигра... Онако у круг. Уоколо. Наоколо. Онда и срце заигра... И стварно се коло вило – плаховито – виловито... Фолклорни ансамбл КУД „Опленац“ приказао је широк репертоар игара. Предвођени Милошем Вуловићем, уметничким руководиоцем ансамбла и Ђорђем Спасићем, уметничким руководиоцем школа фолклора и припремног ансамбла, младићи и девојке, наша деца, за памћење извели су: Игре из околине Београда, Игре из Шумадије, Чобанско надигравање – тројно, Циганске игре из Војводине, Игре из околине Пирота.... И тако. Би концерт. И би дружење. До следећег виђења. И вашара.

У суботу, 6.јула, у Терзића авлији у Злакуси одржан је 8. Такмичарски фестивал изворних песама „Злакуса у песми и игри“. Женска певачка група КУД „Опленац“ из Тополе остварила је велики успех освајањем првог места у категорији песама на бас као и специјалног признања за интерпретацију старијег двогласа. Девојке из Тополе представиле су се публици песмама „Синоћ ми је долазио Ђорђе“ и „Јутрос рано сунце огрејало“.
Поред певачке групе, у Злакусу је путовао и фолклорни ансамбл КУД-а који је наступио као гост на фестивалу и представио се веома успешно са кореографијама „Игре из околине Београда“ и „ Игре из Биничке Мораве“. Да је конкуренција у такмичарском делу програма била веома озбиљна показује и списак учесника. Женске певачке групе:
КУД Опленац – Топола, Јелек – Гроцка, Краљевачка Ризница – Краљево, Прело – Београд, Рибашевке – Ужице, КУД Момчило Тешић – Пожега, Распеване Пожежанке – Пожега, Љубићанке – Чачак и Видовдан – Чачак. Мушке певачке групе чинили су: КУД Гостиница – Гостиница, Луновачка моба - Луново село, КУД Момчило Тешић – Пожега, Скакавци, Јабука – Пријепоље, Севојнички славуј – Севојно, Ере – Ужице, Кадињача – Баур, Доња Ражана, Кнез Лазар – Прилипац и Нова Варош. У ревијалном делу програма поред КУД „Опленац“ наступали су: КУД Севојно – Севојно, КУД Бошко Вујадин - Српско Сарајево, КУД Милан Милићевић – Рипањ, Певачка група Прело – Београд и са монологом Анђела Шпијуновић.

Ни киша која је неколико пута прекидала програм није могла да поквари лепе утиске које су из Злакусе понели како чланови Културно уметничког друштва „Опленац“, тако и остали учесници у програму и посетиоци манифестације уопште.

Душан Симеоновић, наш дугогодишњи амбасадор, приредио је у суботу, 6. јула, изложбу слика под насловом „Старац и море“ - дела насталих у периоду од 1995. до 2013. године. Изложбу која се састојала од двадесетак експоната је у предивном простору Карађорђеве касарне пратио велики број истакнутих гостију - амбасадор Туниса, Мајид Хамлаови са породицом, доајени нашег новинарства Боривој Ердељан и Момчило Пантелић, заменик председника општине Драган Живановић и други.
О уметничком опусу Душана Симеоновића уопште као и о изложеним експонатима говорио је Адам Пантић, доцент на Факултету ликовних уметности у Београду. Он је рекао да квалитет дела суштински одређује снага уметничког израза и дубина стваралачке емоције и да се овај квалитет налази у самом човеку и његовој души. Код Симеоновића се запажа силина уметничке потребе – његова чула су напрегнута, а чистота уметничко-поетског израза јасна и убедљива. Хемингвејевски наслов изложбе, по Пантићу, открива оно што човек може да поима и искаже, а то је жеђ за слободом – то је исконска слобода која постоји само у песничким душама.

Аутор изложбе, Душан Симеоновић, професионално се дипломатијом бавио четрдесет година. Завршио је Оријенталну филологију и службовао углавном у арапским земљама. Амбасадор наше земље био је два пута у Либији, од 1992. до 1996. и од 2004. до 2009. године, као и у Египту од 2000. до 2002. године. Данас је пензионер. Љубав према уметности, конкретно сликарству којим си бавио у слободно време, носи од малих ногу. Мотиви експоната, а сви су уља на платну, су успомене из арапског света и махом су морски.
Захвалио се Симеоновић свима који су дошли на изложбу како би тај тренутак поделили са њим. Рекао је да се човек који се бавио дипломатијом по повратку из иностранства пита шта је оно што је најлепше понео са собом из земље у којој је радио и шта је оставио иза себе? То су за њега успомене на пријатељства. Каже да што дуже га се сећају и што дуже га памте људи са којима је радио и сарађивао, његов боравак и рад су тим вреднији. Осим пријатељства у својим осећањима и срцу он носи и доживљај лепоте који га је окруживао и који је изразио на свој начин – својим сликама. Изложене слике представљају део успомена на две земље у којима је службовао и Тунис у коме је био небројено пута.
-Ако има неке вредности у овим сликама, то је што ће ми оне увек бранити да заборавим ту лепоту коју сам тамо доживео – закључио је аутор.

Синоћ је у дворани биоскопа у Тополи „светло дана“ угледао зборник Књижевног клуба Културног центра Топола, Тополски записи II. У складно приређеној вечери, зборник је публици представио његов главни и одговорни уредник Игор Петровић.
У свом обраћању, Петровић је нагласио позитивне реакције на које је први број овог годишњака наишао у представљању како у самој Тополи тако и ван ње, што само по себи охрабрује да се у овом правцу и настави. И други број зборника обилује богатством и разноврсношћу садржаја. Заступљено је 33 наслова, од чега је 18 аутора радова – текстова и 15 песама и прича. Следећи прошлогодишњу праксу сваки аутор је добио по три примерка зборника.
Садржај овогодишњих записа чини представљање знаменитих личности нашег краја, попут биографских приказа и сећања на Аћима Чумића, Јована Скерлића, Николу Граовца, Радмилу Граовац, Чеду Павловића, Бошка Трифуновића, Миладина Гавриловића и др. Историјске теме обрађене у зборнику обухватају војне заставе на Опленцу, бој на Руднику 1804. године, развој пчеларства општине Топола, архитектуру варошког језгра, изградњу трафостанице, куће и покућство. Читаоци се могу упознати и са историјатом Видовданског рок концерта и рок сцени Тополе уопште и награђеним тематским радовима ученика основних школа ове шумадијске општине, а своје место у зборнику је нашао ФК Шумадинац из Наталинаца поводом прославе значајног јубилеја – 100 година постојања.

Ово би биле само назнаке онога што се налази се у овом модерном издању, за које је идејно решење насловне стране - корица, урадио Иван Антић. Свакако да је најбоље зборник узети у руке и прочитати. Издат је у ограниченом тиражу, а до њега се може доћи обраћањем Културном центру Топола. Навешћемо за крај имена аутора текстова, песама и прича који су дали свој допринос изласку овог броја записа: Милева Стевановић, Дејан Ђурић, др Живко Лазић, мр Драган Д. Тодоровић, Тања Мићић, Љиљана Павловић Дир, Вера Ристић, Ивана Блажић Шевић, Чедомир Стевановић, Миодраг Лазић, Љубодраг Савић, Милан Ч. Даниловић, Ема Стевановић, Игор Петровић, Ксенија Милованчевић, Радослав Петровић, Љиљана Ј. Симић, Верољуб Јовановић, Бранко Говедарица, Верица Симић, Миливоје Бошковић, Слободанка Милованчевић, Мелиса Илић, Мирослав Павловић, Хранимир Милојковић, Миливоје Ж. Бошковић, Наталија Симић, Жарко Плећевић, Никола Вуловић, Стефан Марковић, Никола Петковић, Милица Станковић, Сара Радовановић, Ивана Петровић.

У градској Библиотеци „Радоје Домановић“, у уторак, 2. јула, одржана је промоција књиге „Кнегиња Зорка – несуђена српска краљица“, аутора Соње Павловић. Већ на самом почетку књижевне вечери, ауторка је, обраћајући се присутнима, изјавила да осећа неку врсту позитивне треме јер се налази у Тополи, месту у коме почивају Карађорђевићи и чији становници о династији Карађорђевић већ доста тога знају.
Говорећи о делу Соња Павловић је напоменула да се историографија веома мало бави женама владара и да је њихова улога, у овом случају кнегиње Зорке, далеко већа од оне која се може наћи у документима. Књига описује време у коме је кнегиња живела. Приказује њен лик и пружа податке о личном, породичном и политичком животу.
Кнегиња Зорка, познато је, била је прво од дванаесторо деце црногорског кнеза, а затим и краља Николе I и кнегиње Милене. Удала се 1883. године за кнеза Петра Карађорђевића, потоњег српског краља Петра I. Са њим је изродила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Александар ће постати југословенски краљ. Рано је преминула – у 26. години при порођају, 1890. године, несумњиво оставивши трага у обликовању наше будућности и братских веза нашег народа.

Монодрамом Реч је човек – тако је говорио Николај, тополској публици се у петак, 28. јуна, представио глумац, првак Књажевско-српског театра из Крагујевца, Мирко Бабић. Мирко Бабић је осим глумачког остварења режирао и драматизовао ову монодраму која је рађена по делима владике Николаја Велимировића.
Теме којима се она бави су и поред временске дистанце и данас актуелне. Односе се на људе, односе међу њима, њихова осећања, размишљања, политику и значај вере. Поред тога, Бабић у представу уноси и неколико детаља из живота који објашњавају великог човека, новоканонизованог српског светитеља - Николаја Велимировића.
Организатор представе био је Културни центар Топола.

У уторак, 25. јуна, на платоу испред Карађорђеве касарне одржан је пети Видовдански рок концерт. Организатор, Културни центар Топола, потрудио се и овога пута да љубитељима рок музике понуди добру забаву. Као предгрупе представили су се састави Погрешна одлука, Троја, Гето и Бледо црно. Гост вечери била је група Генерација 5, рок састав добро познат и старијим и млађим генерацијама. Састав је својом свирком подсетио публику на своје хитове који су радо слушани и на просторима бивше Југославије јер је Генерација 5 била један од водећих бендова некадашње државе.

У Библиотеци „Радоје Домановић“ у уторак, 11. јуна, одржана је трибина под насловом Да ли је нови свет могућ. У препуној читаоници библиотеке о овој теми и опасностима по будућност човечанства, говорио је Љубодраг Дуци Симоновић. Читалачкој публици познат је као аутор бројних дела попут: Побуна робота, Олимпијска подвала, Филозофски аспекти модерног Олимпизма, Последња револуција, Нови свет је могућ.
Трибина је замишљена пре свега као разговор, а не као предавање, тако да су и присутни у пуној мери могли да питањима, коментарима и констатацијама активно учествују у њој. Уосталом на таквом начину вођења трибина популарни Дуци је увек инсистирао, а одржао их је више од сто.
У уводном излагању, доктор Филозофије и магистар Правних наука, Љубодраг Дуци Симоновић је изнео ставове који су послужили као инспирација за разговор. То се односило пре свега на пропитивање смисла опште људске егзистенције – куда иде човечанство? Он тврди да је у данашњем свету основна оријентација читаве информационе сфере тзв. културне сфере, уништавање идеје будућности, односно уништавање човека као визионарског бића. Све што се човеку нуди прелиставањем новина или укључењем телевизора увек је оријентисано према прошлости и даје се у димензији грубости, а не новог. Идеја трансценденције нема слободарску димензију и нема егзистенцијалну димензију.
Оно чиме се Симоновић бави назива се егзистенцијалним хуманизмом. Не есенцијалним који се може наћи у сфери Марксове критике капитализма. Симоновићева егзистенцијална сфера превазилази есенцијалну утолико што поставља тезу да је борба за слободу данас постала борба за опстанак. Услед уништења свега око нас, што је изазвао и изазива капитализам, XXI век ће симболисати борбу, односно „бити или не бити за човечанство“. Младим људима се даје све мањи простор у нашој земљи да могу да се сучеље са процесима који воде уништењу света. Теме попут генетски модификоване исхране и др. користе се искључиво у политичке сврхе. Оне се не постављају у контекст стварања једног новог механизма живота који се обрачунава са идејом да су само материјална добра та која човек треба да има, а да је заправо духовно богатство мера људског богатства као и развој стваралачког бића човека, развој међуљудских односа и оплемењавање природе. Идеја будућности човечанства, егзистенције добија драматичну димензију. Није исто размишљати о будућности када се седи на цветној ливади и када се налази на ивици провалије – „а ми се данас налазимо на ивици провалије“. Он суштину данашње пропаганде види у маргинализовању суштинских вредности, док се у први план стављају маргинарне ствари са циљем, засенити људе и уништити им чула, да више не праве разлику између лепог и ружног, доброг и лошег... Зато Дуци критикује спорт, као највидљивији, јер је спорт врхунац инструментализације човечијег тела који од спортисте ствара роботизовану наказу у потери за рекордом. На тај начин се и младима уништава критичка, стваралачка свест и од њих стварају савремене хорде варвара које нису у стању да се оријентишу према будућности, што види као фашизацију омладине.
О односу провинција – град, Љубодраг Симоновић сматра да провинција много више духовно живи од великих градова, а нарочито Београда. И поред тога што је главни град, за њега је он мртав град када је у питању дефинисање стратешких интераса нашег народа и истовремено стварање идеје будућности. Србија и умом и душом далеко више живи него Београд. Прича о провинцијализму се код њега топи, нестаје и губи развојем интернета који омогућава човеку да комуницира са целим светом, а тиме се разбија и комплекс провинцијализма. Тамо где се човек бори за слободу и ново друштво, ма где се налазио, истакао је Симоновић, тамо је центар светске револуције – битно је да се ангажује и да та борба има мисао која отвара просторе будућности.
За себе Дуци Симоновић каже да се не бори за стварање нове велике филозофије. Суштину види у „поумљењу човека“ јер само такав човек може да створи нови свет. То за њега није Хегелова прича о разумном свету са групом умних људи. Поумљење подразумева непосредну демократију - никако посредничку или елитистичку. Разум се налази код људи који живе и настоје да живе од свога рада. Он тврди да мора доћи време велике мисли, ако не пре, а оно када се човечанство буде суочило са егзистенцијалним проблемима који воде уништавању планете и нада се да се неће прећи она црвена линија када ће бити касно да се промени било шта. Зато Дуци конкретно тражи да човечанство делује, јер ако се људи не буду борили могућност уништења света ће бити све већа и зато ова трибина, окупљање и разговор има још већи значај и даје наду да је нови свет ипак могућ.

Топола је у петак и суботу, 17. и 18. маја, била домаћин првом фестивалу хорова који интерпретирају композиције духовног садржаја. У храму светог Георгија на Опленцу, публици су се представили Женски хор „Благовести“ из Рајковца код Младеновца, Градски хор „Златиборска вила“ изУжица, Панчевачко српско црквено певачко друштво и Црквени хор „Опленац“ из Тополе. Смотру хорова „Опленачки дани духовне музике“ организовао је Културни центар Топола уз помоћ Црквеног хора „Опленац“ и покровитељство Општине Топола. Већ овај први концерт показао је оправданим претензије организатора да „Опленачки дани духовне музике“ прерасту у трајну манифестацију.
Женски хор Благовести поје при храму Благовести у Рајковцу код Младеновца. Основан је у августу месецу 2008. године на иницијативу парохијског свештеника Александра Марковића који је и духовни отац и председник хора. На репертоару хора, пре свега, налази се духовна музика српске и руске традиције, а радо певају и народне и духовне песме српског народа. Осим на литаургијама у матичном храму, често певају и у храмовима младеновачког и орашачког намесништва. Хором диригује проф. Љиљана Миловић-Савковић. Учешће на овом фестивалу је њихов први озбиљнији концертни наступ. У петак увече представили су се композицијама: Свети Георгије, Тебе појем, Ниње отпушчајеши, Везак је везла Дјева Марија, Полијелеј, Достојно јест, Француска коледарска песма и Црвен цвете.
Градски хор „Златиборска вила“ из Ужица је основан 1910. године. Постојао је под овим именом између два рата, а после другого светског рата хорско певање се гајило кроз хорове који су имали другачије име. 1993. године „Златиборској вили“ се враћа старо име. „Златиборска вила“ је имала диригенте који су уложили велики труд и оставили велик траг у протеклим деценијам, а од 2003. године хором диригује професорка Гордана Лазић. Композиције које су у петак интерпретирали биле су: Господи и Владико, Свјати Боже, Воскресеније твоје, Оро се вије.
У суботу се публици представило Панчевачко српско црквено певачко друштво под диригентском управом мр. Вере Царине која са хором ради од 2000. године. Друштво је основано 1838. године и заузима једно од најзначајнијих места у музичкој историји српског народа и културе. Није прекидало са радом до данашњег дана. Најсветлији су периоди рада великих личности: Проте Васе Живковића, Николе Ђурковића, Даворина Јенка, Корнелија Станковића и др. Доктор Миховил Томандл написао је „Споменицу Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938“, један од најзначајнијих историјских докумената о почецима српске музичке културе. Поводом 175 година постојања Друштво обележава јубилеј како музичким и нотним издањима, тако и изложбама, гостовањима и концертима. Тополској публици интерпретирали су: Воскресеније твоје, Христос Воскресе, Во царстви твојем, Богородице дјево, Свјати Боже.
Обе концертне вечери публици се својим интерпретацијама представио домаћин, Црквени хор „Опленац“. Основан је 1999. године са благословом блаженопочившег владике Саве. Врло брзо савладана је Литургија и хор је почео редовно да пева на богослужењима у све три парохијске цркве. До сада је забележено учешће на преко 150 Архијерејских Литургија као и учешће на многим важним културним манифестацијама са више од 50 концертних наступа у земљи и иностранству. Хором диригује проф. Марија Ракоњац. Публици су се представили песмама: Тропар Васкрса, Херувимска песма, Достојно, Тебе појем, Свилен конац.

У уторак и среду, 16. и 17. априла, у пригодно за ту прилику декорисану спортску дворану СШ „Краљ Петар I“, одржани су традиционални годишњи концерти КУД „Опленац“ из Тополе. Као и до сада КУД је публици представио оно што је урађено у претходних годину дана.
Извођачи, ансамбл АКУД „Лола“ и свеукупна кореографија, у више наврата подизали су публику на ноге. Као и обично трибине спортске дворане биле су испуњене до последњег места.

Разиграни и распевани чланови КУД „Опленац“ показали су и овога пута да у Тополи сазревају и стасавају у готове играче који располажу знањем великог броја народних игара. У синоћном представљању Први извођачки ансамбл је извео: Игре из западне Србије, Игре из Шумадије, Игре из околине Београда, Чобанско надигравање – Тројно, Веселе шопске игре, Циганску игру из Војводине, Игре из биначке Мораве, Игре из околине Пирота, Игре из врањског поља и Влашке игре.
Женска певачка група КУД „Опленац“, публици се представила песмама: Јутрос рано сунце огрејало, Прели прело мило до милога, Мој голубе, Све док је твога благог ока, Ништа боље ни милије нема, Кад запјевам ја и сеја мила, Удаде се Живка Сиринићка и Каранфиле, племе моје.

У Библиотеци „Радоје Доманивић“, у четвртак, 14.фебруара, Волонтерски центар „Кораци“, организовао је књижевно поподне посвећено обележавању Дана заљубљених и Светог Трифуна. Књижевно поподне проведено је уз гитару и песме прожете најнежнијим осећањима, песме прожете љубављу.
Појам љубав обично се односи на дубок и неизрецив осећај нежне бриге за другу особу. Постоје различите врсте љубави у нама: пријатељска љубав, љубав према родитељима, према деци, љубав према момку, девојци, љубав према мужу, жени, према вину, мизици, храни... Дакле, љубав је стање емотивне наклоности према некоме или нечему.
Програм је водила наша нова суграђанка Марина Максимовић, професор српског језика и књижевности, представљајући збирку песама „Ђурђевданско јутро“ Љубише Јанковића и „Снови и јава“ Слободанке Соје Милованчевић, као и младе песникиње, ученице гимназије „Краљ Петар Први“ Андријане Пантић из Наталинаца. Скупу је присуствовао велики број грађана општине Топола, који су, кроз рецитовање песама или пак кроз изобиље колача, вина и цветних аранжмана и сами дали свој допринос програму.

У Библиотеци „Радоје Домановић“, у понедељак, 11. фебруара, организовано је вече посвећено обележавању годишњице Првог српског устанка. Поред Библиотеке, организатор вечери било је и Задужбинско друштво „Први српски устанак“. Публици су се у част годишњице Првог српског устанка представили др Бранко Златковић из Аранђеловца, председник Задужбинског друштва „Први српски устанак“ и Чедомир Стевановић из Тополе, председник подружнице у Загорици.
Задужбинско друштво „Први српски устанак“ је основано 1990. године у Орашцу. Друштво је идеолошки осмислио наш познати етнолог Миле Недељковић. У њему се, по речима Бранка Златковића већ сменило неколико генерација ентузијаста чији је циљ очување традиције и сећања на време када су наши преци, далеки рођаци, кренули пут слободе. Окупило их је незадовољство односом појединаца и институција према сопственој традицији и историји. Један од плодова овог Друштва је и иницијатива да се Сретење прогласи Даном државности. Петиција са овим предлогом који је упућен Влади Србије 2001. године, садржала је више од 2000 потписа. Важно је рећи и да Задужбинско друштво од 1996. године додељује награду за Родољубиво песништво. Њен осамнаести добитник је Владимир Јагличић из Крагујевца.
У даљем излагању Златковић и Стевановић су, ослањајући се на изворе, подсетили на збивања и прилике у пашалуку као и на односе који ће резултирати подизањем устанка и избором Карађорђа за вожда. Посебно је Чедомир Стевановић значајан период излагања издвојио на догађаје од новембра 1803. године, са именима личности везаних за њих. Говорећи о скупу устаника у Марићевића јарузи фебруара 1804, Стевановић истиче податак по коме је највећи број устаника био из Крагујевачке нахије од чега је велики број припадао Кнежини Јасеници. Говорио је и о презименима устаника пореклом из Тополе, а чији потомци их ни до данашњих дана нису мењали – Манојловићи, Јокићи, Ђурићи, Марковићи, Маринковићи....
Између осталог Чедомир Стевановић је „пропутовао“ од почетка, дизања устанка, његовог краха, Вуковог времена, Тополске буне, повратка Карађорђевића, односно подизања цркве светог Ђорђа на Опленцу, ратова, па све до данашњих дана, начинивши специфичну паралелу која за собом оставља одриђену поруку. Овај и овакви скупови, оваква виђења и дружења су заправо одговор на такву поруку. Треба их више. Треба их непрестано. Она ће изродити идеје ка којима ваља стремити. Задужбинско друштво „Први српски устанак“ је једно од таквих виђења заказао на Сретење, у петак, 15. фебруара, у Марићевића јарузи у Орашцу и у цркви светог Ђорђа на Опленцу. Ваља се видети.

У градској библиотеци „Радоје Домановић” у четвртак 31.01.2013.године одржала је промоцију својих књига Јасминка Петровић, ауторка веома читаних књига у издању издавачке куће „Креативни центар”. Књиге едукативног карактера: „Школа”, „Од читања се расте”, „Породица”, „Риба риби гризе реп”... и других, ауторка је представила пред ученицима VII разреда Основне школе „Карађорђе” из Тополе и ученицима I године Средње школе „Краљ Петар I”.
Веома успешан сусрет оставио је на ученике снажан утисак. Представљање које је имало карактер интерактивног, изазавало је велику пажњу и веома живу дискусију између ученика и ауторке. Разговарало се о школи, учењу, наставницима, породици, личним и осетљивим питањима одрастања... о свему ономе о чему књиге говоре а ученици ретко имају прилику да отворено питају и разговарају.