Коло је игра у груг, ланац међусобно повезаних играча.
Коло је круг који иде унаоколо-наоколо.
Коло је магијска радња, затварања круга као средство заштите од свега што би могло заједници нанети зло.
Коло је најчешћи и најраспрострањенији облик игре код нашег народа.
Поклоници и љубитељи игре и доброг народног звука, провели су у петак, 28. децембра, предивно вече пратећи новогодишњи концерт КУД-а „Опленац“ који полако прераста у традиционални: „Сусрети школа фолклора“. Публици су се представиле Школе фолклора из Страгара, Шаторње и Тополе. Представили су се готово сви, па и они који су тек почели да уче да играју. Њих, кажу „носи ентузијазам, упорност и устрептало срце које јаче заитра када обују опанке и обуку ношњу“. Ансамбле, а на тај начин и програм припремили су Милош Вуловић, играч Националног ансамбла „Коло“ и уметнички директор КУД-а „Опленац“, затим Ђорђе Спасић, руководилац припремног ансамбла КУД-а „Опленац“ и Школа фолклора из Страгара и Шаторње и Мирослав Стефановић Пирке, руководилац Школе фолклора Топола.
Школа фолклора из Страгара се представила игром Танкосава. Сплетом игара из Србије и игара из Шумадије представила се Школа фолклора из Шаторње. Домаћин вечери, КУД „Опленац“ на сцени је приказао Игре из Косовског Поморавља, Игре из Шумадије и Игре из околине Пирота у извођењу припремног ансамбла, док је Школа фолклора из Тополе извела Шопске игре, Хајд поведи весело и Моравац. Први извођачки ансамбла КУД-а „Опленац“ публици је представио Игре из околине Београда, Веселе шопске игре и Ђурђевдан у Пасјану, док су Циганске игре из Војводине изазвале салву одушевљења присутних. Солисти, Милица Достанић и Никола Петровић, играчи првог ансамбла, премијерно су представили ову игру показујући сву раскош свог талента. Да срце заигра.
У суботу, 15. децембра, у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу је гостовао, под управом професора Миодрага Мише Близанца, инклузивни хор ИСОН из Новог Сада, приредивши домаћинима концерт духовне музике. Наступ срастао са искреношћу и љубављу загрејао је душу и улепшао ово хладно суботње вече. Госте је поздравном песмом дочекао црквени хор „Опленац“. Организатор културног догађаја било је Удружење ’’Загрљај’’ из Тополе.
Инклузивни мешовити хор ИСОН јединствен је у Европи по томе што окупља децу и младе са инвалидитетом, њихове родитеље, наставнике, професоре из новосадских школа, студенте, као и остале људе добре воље који су се током 8 година рада прикључили хору. ИСОН је термин из црквено-духовног речника и означава први и основни тон који изводи више певача. У симболичном значењу, ИСОН су деца са инвалидитетом која представљају основни тон нашег друштва с којим је једино могуће постићи хармонију. Хор броји око педесет редовних чланова с тим што је овај број са придруженим члановима далеко већи.
Иза хора ИСОН су бројне манифестације, концерти и турнеје у земљи и иностранству, божићни и ускршњи концерти, гостовања у Патријаршији у Београду, у Хиландару и многа друга. Осим духовне, хор Исон негује и етно, као и забавну музику, свакодневно увећавајући свој репертоар.
Музичко-сценским приказом „Нека им је вечна слава...“, одржаном у петак, 7. децембра у биоскопској дворани у Тополи, одата је пошта житељима града подно Опленца страдалим у Балканским ратовима. Њих 27. пролило је своју крв или умрло од изнемоглости и болести 1912. и 1913. године.
Публици је те вечери понуђен добро осмиишљен приказ у режији Првослава Пије Мајсторовића. То је била „необична, узбудљива и потресна“ прича, како је после представе прокоментарисао неко из публике.
Уводним излагањем о Балканским ратовима Чедомир Стевановић је „увео“ публику у програм. Вешта композиција испреплетана је нарацијом у којој се говори о жртвама, глумом која их приказује, паљењем свећа за покој души свакога од њих и музичким интервалима црквеног хора „Опленац“.
Писац текста је Александар Срећковић, хором је дириговала Марија Ракоњац, док су у програму учествовали Биљана Томасовић, Милан Марковић, Драган Спасић, Драган Милованчевић, Зоран Павлићевић, Небојша Вујичић, Вук Илић, Никола Петровић и Радица Манојловић. Техничку подршку пружили су Горан Новаковић, Игор Петровић и Љиљана Тодоровић.
Представљањем књиге „Ђурђевданско јутро“, аутора Љубише С. Јанковића, отпочело је у петак, 30. новембра, у Библиотеци „Радоје Домановић“, у Тополи, вече поезије, а можда је и боље рећи вече дружења аутора и његових песама са нама, његовим суграђанима, рођацима, комшијама, пријатељима и свакако љубитељима поезије. О поезији Љубише Јанковића говорио је рецезент књиге Бранко Говедарица, док су стихове говорили Јелена Беба Јанковић и Првослав Пија Мајсторовић. Са шест слика, књигу је употпунио млади тополски уметник Неша Јовановић, доприневши стварању синтезе између књижевне речи и слике. Организатор и издавач ове књиге поезије је Библиотека „Радоје Домановић“. Професор Бранко Говедарица упознао је присутне са књигом песама Љубише Јовановића, тог „дивног човека, песника, нашег суграђанина. Шетача по Опленцу. Човека са којим увек можете попричати“. Књига има 60 песама које су подељене у три циклуса. Први циклус песама носи наслов „Јашта“, други „Просула зора златнике, а трећи „Сећањем против самоће“.
Сам „животни пут Љубише Јовановића је својеврсна врста поезије“ и како је чика Љуба стасавао и сазревао, тако су стасавале и сазревале његове песме. Како су настајале, постале су део његове биографије. Збирка почиње са, по уметничком квалитету, можда и најлепшом песмом „Ђурђевданско јутро“ коју је аутор наменио покојној и неизмерно вољеној супрузи Доки. Реч је о „питкој књизи“, сматра Говедарица уз образложење да је то најчистија поезија, најлепша, искрена, топла – из срца. Његове песме се могу поредити и са птицом која тражи слободу. Дуго су биле затворене у њему, у његовој соби и само малом кругу људи, њему најближих, дозвољавао је да прогвири и да је види. У петак је та птица најзад добила слободу и постала доступна свима. Тако смо и ми, његови суграђани, дошли у прилику да чујемо песме као што су Ђурђевданско јутро, Јашта, Дока Брајковчанка, Просула зора златнике, Бака и унука, Пеђа.... У песмама се могу видети фини, обични тренуци који живот значе. Књига обилује разноврсношћу тема и мотива, можда и највише од свега чика Љубиним оптимизмом. Песме су једноставне, јасне и како Говедарица рече „ово је мали траг у провинцији који ће кад тад добити своје значење и своје место“.
У петак 10. августа, у згради основне школе у Липовцу, са почетком у 19 часова, приређено је свечано затварање јубиларне 40. Сликарске колоније, коју је организовао Културни центар Тополе у сарадњи са Месном заједницом Липовац а под покровитељством Општине Топола и Министарства културе.
На затварању су се обратили селектор колоније вајар Жељка Момиров, директорка Културног центра Тања Мићић, као и заменик председника општине Топола Драган Живановић. Гости су могли видети овогодишње радове као и изложбу одабраних слика насталих у току 40 година трајања Сликарске колоније. Централни догађај био је концерт чувеног етно извођача Љубе Манасијевића у пратњи мајстора фруле Милинка Ивановића.
Организатори су на затварању истакли као главни циљ Сликарске колоније жељу да се приближе народни обичаји, стваралаштво и традиција, као и да се афирмишу уметници које општина Топола поседује.
У току седам дана трајања овогодишње манифестације сликари су, поред свакодневног рада на сликама, посетили бројне знаменитости Тополе и њене околине попут комплекса на Опленцу, цркве Светог Ђорђа, музеје Виноградарева кућа и Краљев подрум, манастира Никоље и манастира Венчац, који су употпуњени културно-уметничким програмима. Такође, организоване су и активности за најмлађе, који су свакодневно инспирисали уметнике у њиховом раду, а за децу су припремљене и захвалнице.
Уметница Жељка Момиров, селектор 40. Сликарске колоније је честитала у своје, а и у име осталих уметника и изразила задовољство што колонија траје већ 40 година у континуитету. Најавила је, поред изложбе слика насталих у Липовцу претходних дана, и изложбе које ће се одржати у склопу Опленачке бербе, као и излагања у Београду.
Директорка Културног центра Тополе Тања Мићић захвалила се Министарству културе и Општини Топола на подршци, као и домаћинима из Липовца и свима који су помогли да манифестација прерасте у један од симбола културе и уметности овога краја. Она је потом је доделила и захвалнице најмлађима за њихов допринос раду Сликарске колоније.
Заменик председника општине Топола, Драган Живановић, изразио је наду да ће убудуће још више средстава бити уложено за финансирање Сликарске колоније и сличних културних догађања.
Након свечаног затварања одржан је концерт за љубитеље етно музике и традиционалног звука.
У пријатној вечерњој атмосфери испред старог храста – „Записа“ у дворишту липовачке основне школе велики број посетилаца могао је да ужива у гласу Љубе Манасијевића и музици Милинка Ивановића, а песме попут „Обраше се виногради“, „Ој Косово“, „Призрен, Душанов град“, „Востани Сербије“ одјекивали су липовачком варошицом, све док српска кола нису натерала уметнике да, по народном обичају, како и доликује шумадијском селу, затварање уприличе игром и весељем.
По завршетку концерта организован је и неформални део посвећен дружењу и сабирању утисака – до следеће године и нове Сликарске колоније у Липовцу.
-Липовачка колонија има посебно место, не само у културном животу Тополе, већ и читавог овог дела централне Србије односно Шумадије. Драго ми је да из године у годину Министарство културе препознаје значај Липовачке колоније и улаже максимум напора заједно са општином, али посебно бих нагласио и са Месном заједницом Липовац јер не би се окупљали на овом лепом месту, говорили испод храста и долазили овде из године у годину да није пре свега гостопримства ових мештана и свега онога што краси нас Шумадинце, рекао је председник општине Драган Јовановић, званично отварајући јубиларну 40. Липовачку сликарску колонију у месном Ловачком дому. Читава добро осмишљена манифестација отварања колоније, у суботу, 4. августа, започела је испод столетног храста у дворишту липовачке школе који је већ давно, а од ове године и званично постао лого Липовачке колоније. Јубилеј, вредан респекта, употпунио је Црквени хор „Опленац“ и женска певачка група КУД-а „Опленац“.
Званично отварање 40. Липовачке сликарске колоније и изложба изабраних радова са претходних колонија, одвијало се у Ловачком дому где су бројни посетиоци могли видети радове Петра Омчикуса, Милића од Мачве и других великих имена из света уметности. Вредна пажње била је и књига утисака у коју су посетиоци, али и учесници уписивали и остављали своја запажања до 1999. године Гостима се обратио и председник СУБНОР-а Србије, проф. др Миодраг Мића Зечевић као један од оснивача сликарске колоније и члан Савета колоније у првих 25 година њеног постојања. Он је изразио задовољство што се налази у месту свог рођења и месту у коме је провео детињство. Рекао је да се карактер колоније развијао од локалног, преко регионалног, српског, југословенског до интернационалног.
-Договорили смо се да овде створимо нешто што ће преко године живети и окупљати људе и бити извор проучавања уметности у будућем времену, истакао је Зечевић и додао да се нада да ће она сачувати своју специфичност и душу.
Као и претходне две и ове године, селектор колоније је Жељка Момиров, истакнути вајар. Она је рекла да се у 40. сазиву колоније налазе уметници од искусних до оник који су тек завршили академију и којима ће ово бити једно велико стваралачко искуство.
Учесници овогодишње ЛИПОВАЧКЕ сликарске колоније су: Милена Батак, Жарко Бјелица, Борис Лукић, Емил Сферо, Јелена Лалић, Славица Јованчић, Душан Ђокић, Мимица Алексић и група „Филип Куч и племе“.
Организатор колоније као и до сада су Културни центар Топола и Месна заједница Липовац, а покровитељи Министарство културе и Општина Топола.
У петак 29. јуна, Књижевни клуб Културног центра Топола је у биоскопској сали организовао промоцију првог броја издања зборника „Тополски записи I.“
Награде за својe текстове добили су аутори чија су дела објављена у првом броју зборника, а међу њима су се нашли доајени тополске литералне уметности, као и млади писци из општине. Књижевници су награђени са по три примерка овог богатог издања, а неколико њих је читало своје стихове, међу којима су били и најбољи радови ученика основне школе „Карађорђе“ у Тополи. У пријатној атмосфери Књижевног клуба, најмлађи ствараоци дали су наду у светлу књижевну будућност општине Топола.
Уредник зборника Игор Петровић истакао је да „Тополски записи“ „имају за циљ да објављују историографске, књижевне, теоријске и друге врсте текстова, који се баве културним и историјским наслеђем Тополе.“ Такође, рекао је да ће Зборник излазити једном годишње и да ће у њему бити објављивани сви интересантни текстови везани за Тополу и Тополце у њеној историји и садашњости. Предсеник општине Топола Драган Јовановић, који је присуствовао промоцији, казао је да излазак зборника представља част и понос за општину, као и да је спис од велике важности за културу и ширење писане речи за Тополу и све њене становнике.
Књижевни клуб основан је са циљем да заступа и штити стваралаштво и ауторска права својих чланова, али и да помаже пројекте и деловања у области културе и образовања, као и да сарађује са блиским удружењима у земљи и иностранству.
Оформљена је Скупштина клуба која ће заседати два пута годишње, а свако ко жели да постане члан Књижевног клуба моћи ће да попуни формулар за захтев чланства и да плати чланарину, која ће се уплаћивати до марта следеће године.
На промоцији првог броја „Тополскиг записа I“, поред уредника и председника општине, нашао се и већи број званица и нагарађених из општине Топола. Књижевник Верољуб Верко Јовановић, разгалио је пристуне читањем своје песме „Вино боје љубави“, која је 2010. године добила награду за најбољу поезију општине Топола. Зборник ће моћи да се купи по цени од 300 динара.
Аутори, чија су дела објављена у првом броју зборника су:
Др Живко Лазић, ШУМЕ, МОЈ ЗАВИЧАЈ
Дејан Ђурић, О СКЕРЛИЋЕВОЈ ПОЛИТИЧКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ И ПОЛИТИЧКОМ АНГАЖОВАЊУ У „СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ГЛАСНИКУ“ ОД 1920 ДО 1941. ГОДИНЕ
Милева Стевановић, ИКОНА „ТАЈНА ВЕЧЕРА“
Ема Стевановић, АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И ВИНСКЕ ЗАДРУГЕ
Чедомир Стевановић, ОСНОВНА ШКОЛА У ЗАГОРИЦИ (Са освртом на школство у Шумадији)
Игор Петровић, КРАТКА ИСТОРИЈА ПРВОГ МАЈА У ТОПОЛИ
Др Јелена Јовановић, ФОЛКЛОР ЗА ДЕЦУ НА ТЕРИТОРИЈИ ГОРЊЕ ЈАСЕНИЦЕ: УСПАВАНКЕ И ЦУПАЉКЕ
Др Јелена Јовановић, ПОВРАТАК ИЗГУБЉЕНИХ МУЗИЧКИХ ОБРАЗАЦА
Марија Ракоњац, ЦРКВЕНИ ХОР „ОПЛЕНАЦ“
Љиљана Ј. Симић, НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ
Игор Петровић, ЧЕТРДЕСЕТА СЛИКАРСКА КОЛОНИЈА У ЛИПОВЦУ
Бранка Миладиновић, СЛИКАРСКА КОЛОНИЈА ЛИПОВАЦ
Мр Жељка Момиров, СЛИКАРСКА КОЛОНИЈА У ЛИПОВЦУ
Зорка Станојевић, ГИМНАЗИЈА ИЗ ТОПОЛЕ НА ПОЗОРИШНИМ СУСРЕТИМА УЧЕНИКА ГИМНАЗИЈА У КРАГУЈЕВЦУ
Јована Милованчевић, СТАЗАМА НЕМИХ
Др Живко Лазић, ЖИВЕЋЕ ОВАЈ НАРОД (Менталитет народа кроз анегдоте)
Верољуб Верко Јовановић, ДВЕ ПРИЧЕ И АФОРИЗМИ
НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ О ВИНУ И ЉУБАВИ
Бранко Радованов Говедарица, ПЕСМЕ
ОДАБРАНЕ ПЕСМЕ УЧЕНИКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „КАРАЂОРЂЕ“ У ТОПОЛИ
У среду 27. јуна око 20 часова, на платоу испред Карађорђеве касарне, одржан је четврти по реду „Видовдански рок концерт“, који је организован од стране Општине Топола и Културног центра Топола. Уз обезбеђен бесплатан улаз и по лепом времену, окупио се велики број љубитеља рок музике и доброг провода. На концерту су наступиле групе: Electric feedback – Младеновац, Woodland band – Топола, Погрешила рода – Аранђеловац, Погрешна одлука- Топола, Освајачи – Крагујевац.
За разлику од претходне године, када су киша и лоши временски услови, донекле покварили целокупан утисак, ове године сви посетиоци имали су прилику да уживају у пријатном времену и квалитетној свирци на великом простору испред касарне Вожда Карађорђа.
Финалисти овогодишњег серијала „Ја имам таленат“, група „Погрешила рода“ увесељавала је присутне својим песмама и позитивном енергијом, а главни догађај вечери био је наступ бенда „Освајачи“ из Крагујевца. Певач групе Звонко Пантовић Чипи, са својом екипом направио је спектакл за памћење. „Пронађи ме“, „Песма за крај“, „Можда небо зна“, „Вино црвено“ , само су неке од песама чувеног рок бенда које су до касних часова држали на окупу посетиоце, окупљене, чини се, у највећем броју до сад.
Радује податак да су се на концерту могли видети припадници свих генерација, што потврђује чињеницу да је организација „Видовданског рок концерта“ оставила позитиван утисак. Такође, остаје нада да ће у будућности овај фестивал рок музике бити све масовнији и постати један од обележја општине Топола и читаве Шумадије.
Поводом предстојећег обележавања 100- годишњице од избијања Балканских ратова, у среду 6. јуна у Бибилиотеци „Радоје Домановић“, одржано је предавање на тему Милован Миловановић и Балкански савез. Гост и предавач био је др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког института САНУ са сарадницима. Предавање је одржано у огранизацији Библиотеке „Радоје Домановић“ и Културног центра „Топола“ у Тополи уз покровитељство Општине Топола.
Интерактивно предавање је представљало комбинацију монолошког и дијалошког метода. Предавача је представио Дејан Ђурић, професор историје и члан општинског већа Општине Топола. Представљајући предавача и уваженог госта, Ђурић је истакао неколико битних момената у научној каријери др Свирчевића при чему је акценат стављен на боравак и рад на КЕJТО Институту у Вашингтону. Том приликом навео је наслове монографија: Свитање демократије у Вестминстеру, Локална самоуправа у Србији и Бугарској (1878-1914), а предавач је касније презентовао најновији наслов „Локална управа и развој модерне српске државе“ који је изашао 2011. године у издању Балканолошког института САНУ. Такође је истакнуто истраживачко поље реномираног стручњака са акцентом на историју Србије током 19. века и почетком 20. века.
Монолошки увод у дискусију др Свирчевић је отпочео наглашавајући као тему живот и дело Милована Миловановића са потребом дигресије и осврта на Балкански савез. Излажући о значају личности некадашњег дворског радикала и председника владе Србије предавач је указао на локално порекло Миловановића које је везано за њихов боравак у Жабарима пре одласка у Београд. Затим је представљен породични успон Миловановића указивањем на чиновнички углед Миловановог оца Ђорђа. У излагању о каријери некадашњег стручњака и политичара наведено је неколико важних и широј јавности непознатих података. Наиме Миловановић је докторирао на Сорбони и као стручњак је стекао огромна признања. Круна његове правничке каријере било је именовање за сталног судију међународног суда на Другој хашкој мировној конференцији 1907. године. У политичкој каријери стекао је признање као дворски радикал, министар и напосе као премијер, а на политичку сцену ступа са идејом о изласку Србије на Јадранско море која је касније отварала могућност споразумевања са Бугарском. Том приликом направљена је дигресија и представљен је рад на склапању и начин склапања Српско-бугарског савеза који је садржао тајни анекс. Наглашен је значај аустроугарског притиска који је налагао строгу тајност склапања споразума Миловановић-Гешов у возу на пут Београд-Ниш (од тог догађаја је 12. марта 2012. прошло равно 100 година!). Закључујући овај део предавања Свирчевић је указао на споразум Миловановић-Гешов као на кључан за стварање Балканског савеза, али и улогу британске политике на Балкану која је дала зелено светло за ликвидацију балканске Турске.
Затим је наступила веома интензивна дискусија у атмосфери непосредности и размене информација и сазнања из општих историјских тема везаних за геополитичку историју Балкана: питање етничких заједница на подручју Старе Србије, у Албанији, Македонији (Цинцари, Каравласи, Турци, Клименти, Горанци...); опште теме везане за српско национално питање данас и почетком протеклог века; Македонију и др. Том приликом Мирослав Свирчевић је указао на генезу Македонске нације и њену довршеност, стварање Албаније као независне државе посматра се као плод аустроугарског притиска на Србију и Црну Гору у виду перманентне претње ратом, а термин „Новопазарски санџак“ се релативизује јер није био успостављен као трајна категорија у турском административном уређењу и изводећи територијалну дефиницју термина „Стара Србија“ у виду Рашко-полимске области. Закључујући предавање научни сарадник Балканолошког института је истакао паралелу балканске политике великих сила пре 100 година и данас, пре свега са освртом на српско питање.
Уторак, 5. јун 2012. године у 19 сати. Бурно вече у Библиотеци „Радоје Домановић“ у Тополи. Како и не би када су гости ове установе били др Ранко Рајовић, председник комитета за даровиту децу светске Менсе и Урош Петровић, писац за децу, председник Менсе Србије и званично четврти човек по IQ на свету. Зашто и не би то вече назвали бурним када се тема о којој се говорило тиче наше деце, дакле нас самих и надасве наше будућности.
А кога то занима? Занима оне који су се поменуте вечери нашли у такође поменутој установи. Интересује оне који су већ сада деца, оне који су сада родитељи и оне чија ће деца постати родитељи, као и оне којима је рад са децом професионална оријентација.
Рајовић и Петровић су аутори програма НТЦ система учења, програма који је подржан од стране Министарства просвете и Савеза учитеља Србије и који је увршћен у изборно усавршавање васпитача и учитеља и примењује се у многим вртићима и школама, а такође и у четрнаест земаља Европе.
Програм се састоји од три фазе и покрива узраст од друге до тринаесте године. Испоставило се да деца воле овакав приступ учењу, јер све је налик на игру, а малишани брзо напредују. Рајовић и Петровић су гостујући предавачи на више универзитета у земљи и иностранству, а иза програма је стао и UNICEF.
Предавање је било подељено на два дела која заправо представљају целину. Већ у уводном делу др Рајовић је објаснио значење скраћенице NTC. Рекао је да није то никакав ЕН-ТИ-СИ програм како су помислили многи новинари као и да не потиче из Америке.
-Није ЕН-ТИ-СИ него NTC – Никола Тесла центар. Значи програм у целој Европи се ради као NTC. То је Никола Тесла центар. Почели смо да радимо припреме за Мексико, за Канаду, за Јужну Африку, за Аустралију. Траже нас практично из свих држава света, а видећете и зашто – казао је Рајовић уз напомену да је програм спој медицине и педагогије.
У динамичном и за све узрасте пријемчивом излагању др Рајовић је причао зашто деца стичу одбојност према школи и то баш у трећем разреду (према анкети рађеној на преко 2000 деце), а разлоге за то види у акутном стресу. Он одмах на конкретан начин указује на решење у менталној стимулацији, исто као што су глад, жеђ, дисање, према томе нагони директно везани за преживљавање.
-То значи да природно дете воли да учи – каже Рајовић и додаје – то је зато што мозак и неурони у мозгу, ако не раде, они умиру. Једини начин да приживе је да нешто раде, а то нешто да раде, то су моторичке активности. Значи дете воли да се врти, да се преврће, да скаче, да се провлачи, да развија своје синапсе и – дете воли да учи.
Пажњу је обратио на природни развој детета и мозга као на методе подизања на виши ниво рада мозга „како деца не би имала страх од одговарања већ једва чекају да буду питана“. Код природног развој детета и мозга подвлачи потенцијал са добрим развојним путем, на функционално или употребно знање, од кога у крајњој линији зависи бруто национални доходак, као и на синапсе – број веза између нервних ћелија. Управо синапсама, њиховом повезивању и развоју, он је посветио велики део свог даљег предавања, нагласивши пре свега да се оне формирају 50% до пете и 25% до седме године детета.
У другом делу предавања присутнима се обратио, боље рећи са њима је разговарао Урош Петровић. Деца су већ имала прилике да се са њим упознају у априлу месецу када је овде боравио. Себе је представио као писца, књижевника који је „писао књиге какве би волео да постоје“. Циљ му је учити децу да размишљају , повезивање онога што већ знају и још пуно тога.
-Морамо да их храбримо – додаје Урош.
У његовим причама крије се тајна која се мора решити. Нуди начин како се повезују ствари које знамо и како употребити то знање. Кроз примере он захтева од оник који читају да решавају, да повезују две или више ствари које добро знају и да их примене – да читају и размишљају. Кроз низ прича код којих се тражи одговор, Урош Петровић је успео тако да нимира присутне, без обзира на узраст, да су и они као и читаво предавање постали део једне читаве целине.
Све оно што је изложено те вечери, у много већем обиму и са научног и са практичног аспекта разрађено је у делима др Ранка Рајовића и Уроша Петровића која се могу наћи посредством Библиотеке „Радоје Домановић“. Наша основна идеја била је да пренесемо део атмосфере и заинтригирамо у том смислу да и себи поставимо неко или нека питања. Надамо се да је јасно и зашто. Уосталом употребимо своје асоцијативне зоне.
У читаоници библиотеке „Радоје Домановић“, публици се синоћ представио др историје Јован Деретић. Присутнима је Деретић говорио о генези Срба као народа, државе, стварања писма и културе уопште и утицаја те културе на друге народе.
Руски академик, Јован Деретић, говори о српским коренима који се на простору Подунавља и Балканског полуострва датирају и до 8000 година пре наше ере. Српско писмо назива првим писмом првог писменог, првог културног народа у Европи. Тај развој је био дуг, а своју кулминацију достиже око 2000 године пре наше ере. Он прича о земљорадњи коју су на овим просторима развили и усавршили, а затим о расејању, пре свега у потрази за плодним земљиштем, све до Атлантика. Светим седморечјем Деретић сматра предео са кога се наши преци шире. То су реке Тиса, Дунав, Драва, Сава, Дрина, Морава и Тамиш са центром у Винчи. У Винчи се развила огромна неолитска култура и ту имамо трагове првог савршеног писма.
У даљем излагању Деретић је износио своје поставке и виђења историје Срба, Србији пре Римског царства као и српско-римске односе. Те и друге поставке, виђења и ставови се најбоље могу видети у његовим делима: Србица, Доћириловска писменост, Измишљено досељавање Срба, Наша победа и многим другим.
-...Ја сам урадио што сам урадио. Изнео сам што сам изнео. Доказао. Свака моја поставка у овим књигама је доказана. Ја ништа нисам радио да бих себи приписао неку славу и величину него сам урадио да докажем истину – рекао је на крају др Јован Деретић.
Представом „Црвени балон“ (The Red Ballon), најмлађима се јуче у биоскопској дворани у Тополи представило Луткарско позориште из Лондона – String Theatre Marionettes. Остварујући дугогодишњу сарадњу са Позориштем за децу из Крагујевца, Културни центар Топола је организовао извођење представе у Тополи. Гости из Енглеске су учесници 14. Међународног луткарског фестивала „Златна искра“ који се од 13. до 19. маја одржава у Крагујевцу. Поред домаћих позоришта и поменутог из Енглеске, на фестивалу учествују и позоришта из Румуније, Русије, Украјине, Хрватске, Бугарске, Кине, Словеније и Босне и Херцеговине.
Синоћ је у Библиотеци „Радоје Домановић“ представљена књига „Епска биографија Марка Краљевића“, аутора Ивана Златковића, магистра књижевности и педагога из Аранђеловца. Дело је издао Завод за уџбенике и наставна средства и то је његово друго издање, а представља заправо магистарски рад аутора. Виђење књиге о лику Марка Краљевића изнео је сам аутор, уз помоћ ученика Основне школе „Милош Обреновић“ из Аранђеловца који су својом песмом и стиховима одиграли улогу добрих вила и Марка Краљевића. На необичан и надасве занимљив начин Златковић износи одлике јунака. Између осталог јунаштво мери и количином попијеног вина уз напомену да пиће као сегмент јунаштва се помиње и у епским песмама старог века и да није карактеристично само за нашу епику.
Иначе, Иван Златковић је чест гост библиотеке у Тополи. Овде је представљао и своје романе „Повратак“ и „Синтетичари“ у издању Издавачке куће „Лагуна“. Такође је гостовао и као рецензент књига других аутора.
У Библиотеци „Радоје Домановић“, синоћ је представљена књига „Распредање сећања“, аутора Арсенија Александровића, наставника у пензији из Тополе. О књизи је говорила професорка књижевности Весна Стеванчевић, док су одломке дела читали, Јелена Беба Јанковић, наставник у пензији и Првослав Мајсторовић. Арсеније Александровић, у Тополи познатији као чика Арса, изнео је овим делом причу о животу и раду просветног радника који је, слично многим својим старим колегама, променио више места у Србији. Зато књига, на одређен начин, представља и хронику српског школства друге половине прошлог века.
У врло садржајном виђењу дела, Весна Стеванчевић је истакла јасноћу и објективност приказа једног времена, једне породице, једног начина живота и једног лепог позива, реченицу која је језгровита, разумљива, приступачна, пријемчива, фина и лагана. Указује на комбинацију дуге и кратке реченице „са тоном и динамиком која читаоца тера да је чита без престанка док је не прочита“. Дело је замишљено као приказ ауторовог живота из више углова. Како професионалног тако и породичног живота. И ти сегменти су распоређени равномерно. Сећања су подељена на низ прича.
-Приче чине један фини мозаик – каже Весна Стеванчевић и додаје – тек када се прочита види се да свака од њих има своје специфично место.
Културни центар Топола је у протеклом периоду организовао низ значајних и занимљивих програма.
У сали биоскопа су, 31. марта, одржани Дани Русије, намењени најмлађима. Са жељом да се приближе културе словенских народа и богата руска култура и њене традиције, представила се Дечија школа руских народних игара „Матрјошка“ у оквиту Руског дома. Велики број присутне деце и родитеља забавиле су руске народне песме, игре и интерпретација ускршњих обичаја. 5. априла је одржана едукативна представа о превенцији наркоманије, у сарадњи са организацијом Здрав живот. Програм је монодрамом започела наша глумица Нада Блам, потом је проф. др Јован Марић, психијатар, говорио присутнима о штетности наркотика, да би програм завршила певачица Викторија, са својом исповешћу као лечене наркоманске зависнице и на крају отпевала неколико песама.
Културни центар Топола у наредном периоду планира још доста културних програма, међу којима је Туцанијада, 16. априла као и филмске пројекције сваког понедељка и уторка.
Милован Дрецун, новинар, војно-политички коментатор, аналитичар. За разлику од многих својих колега, у време НАТО агресије најчешће се налазио на првим линијама сукоба и добро је упознат са збивањима на Косову.
-У сваком рату прва жртва је истина. Веома је тешко пораженој страни да докаже истину – речи су, којима је Дрецун започео своје излагање.
Он тврди да је истина о дешавањима на Косову и Метохији и дан данас веома магловита и скривена и од наше и од међународне јавности. Оно што нарочито боли је скривање од наше јавности.
-Не оних који су нас бомбардовали. Не великоалбанских сепаратиста и терориста, него неких структура унутар Србије – каже Дрецун.
У даљем излагању, Милован Дрецун, наглашава да посебно место међу злочинима заузима киднаповање људи и насилно узимање њихових органа, а затим и илегална трговина тим органима која је већ унапред припремљена. Када је сазнао за роман и прочитао га, Дрецун је најпре мислио да реч о слободној уметничкој интерпретацији и претпоставци аутора како се одиграва један злочин. Након истраживања и упознавања са Џелетовићем, схвата да је роман заснован на истинитом догађају.
-Оно што мене посебно занима у овом роману није његова уметничка вредност. О томе нека говоре неки други. Мене занима тај документарни значај. Фактографски. А то су чињенице. Ми први пут овде имамо једно застрашујуће сведочанство о томе како је иштао тај канал киднаповања људи за вађење органа и за илегалну трговину тим органима. Оно што ме је посебно узнемирило је, да је прича много тежа и много обимнија од свега онога што смо досад знали – рекао је Дрецун, додајући да је о илегалној трговини органима сазнао 3-4 месеца након доласка међународних снага, па чак у први мах и није био спреман да је прихвати као истину.
Наш аналитичар је говорио и о својим контактима. Поменуо је извештај Дика Мартија и друга сазнања и као и увек што је чинио, јасно и конкретно не само извлачио закључке већ их и јавно и директно износио. Јер, ако пажљиво пратимо фактографију у роману и изузмемо само неке детаље којима се скрива идентитет правих особа, долазимо до закључка колико је све ово разгранат посао и колико је међународних чинилаца уплетено у то. Ако се зна да легална организација за трансплатацију органа у Немачкој, није у могућности да свом држављанину, аристократи, пресади срце за 5-6 година, а њему је остало неколико месеци живота и преко људи из те институције он сазна за могућност илегалне варијанте добијања органа, поново се долази до закључка да су званичне институције у ЕУ повезане са мафијашким организацијама које обезбеђују те органе. Када се зна, а Дрецунови подаци су из 1998. године, да су организоване групе албанских терориста из Немачке и других западних земаља ишле преко Швајцарске у Италију возовима и аутобусима, а одатле у униформама, преко луке Бари у Албанију и на Космет, изнова се да закључити о умешаности служби поменутих држава. Милован Дрецун јасно указује на УМНИК и Бернара Кушнера, место заточеништва Срба, место где се секу органи, место пресађивања органа....
-Не ваде им органе, него секу целе делове тела. Ако је срце, лева страна иде. И већ уходаним мафијашким везама, оним брзим глисерима којима иду цигарете из Црне Горе, пребацују те органе у Италију. То не може да се ради, а да ни једна обавештајна служба која је присутна на Космету, у оквиру снага КФОР-а и УМНИК полиције – да обавештајна служба Италије, да обавештајна служба Албаније, да обавештајна служба Немачке - то не знају. Они то знају и то се најбоље види из овог романа. И зато се упорно толико ћути о свему томе – каже Дрецун.
Милован Дрецун је говорио и о Ликовцу који је служио као затвор за наше несрећнике, јамама и истрази коју спроводи ЕУЛЕКС. Говорећи даље о роману, он каже да је реч о делу које пружа комплексну слику која са својом тежином може послужити као основ за једну озбиљну међународну истрагу које нема јер истину заправо заташкавају они исти који су под плаштом истраге отишли у „Жуту“ кућу и уништили доказе.
-Ми још увек треба да будемо лоши момци. Ми још увек треба да носимо одговорност за све што су други урадили. Ми још увек треба да будемо, не жртве, него злочинци, џелати. И оно што мени најтеже пада, што је управо истина најжешће нападнута у самој Србији. Од дела извршне власти наше. Неких политичких структура. Неких невладиних организација. Већег дела медија који се својски труде да истину о нама самима, о нашем страдању сакрију. То је један дугорочан пројекат, где треба да нам се наметне осећај некакве генералне кривице за све што се десило. А најбољи начин да наметнете тај осећај, поготово младим генерацијама који ће увек осећати некакву постиђеност, да некоме нешто дугују, је да истину прекријете лажима и да не дозволите да се истина о страдању српског народа пробије на површину. У том смислу овај роман има велики занчај – рекао је у завршном излагању Милован Дрецун и додао – овај роман изазива страховиту емоцију. Моја препорука је да заиста прочитате тај роман. Да га препоручите. Да га дајете другим људима. Јер ако ми не сачувамо истину која иде нама у корист, они други је неће сачувати. Због генерација које долазе. Због нас самих треба да знамо истину, а део истине о страдању српског народа је у роману „Српско срце Јоханово“.
Веселин Џелетовић је рођен 1962. године у Липљану, на Косову и Метохији. Сада живи у Београду. Члан је многих удружења. Председник је Удружења писаца „Поета“. Његове песме преведене су на девет језика. Добитник је многих признања и повеља: Специјално признање „Академије Иво Андрић“, за допринос српству „Српски витез“, за поезију „Мајсторско писмо“ и друге.
За себе каже да је пре свега песник. Из једне такве поеме која обрађује истинит догађај, настао је овај роман.
-Част је и задовољство што сам вечерас на овом месту. У Тополи. У доба данашње у коме живимо, у доба великог брата и малих људи, кад нам не признају наше јуче, а не нуде сутра, хоће да нас натерају да ћутимо о свом злу које су нам направили и које су нам чинили. Ово је једна прича коју сам сазнао захваљујући само, ја мислим, некој божанској промисли... – започео је своју беседу Веселин Џелетовић.
И он је указао на потребу непрестаног понављања истине и других истинитих догађаја који се заташкавају или чији се докази уништавају, јер само тако она, истина, може изаћи на површину и ту остати. Удружење писаца „Поета“ је често боравило на Косову. Недавно су однели 3000 књига и од њих направили песничку барикаду. Рецитовали су окупатору целу ноћ и после су те књиге поклонили нашем народу.
-На једном од тих путовања, то је било далеке 2004. године, однели смо књиге, јер ми песници немамо шта друго да поклонимо и сазнао сам да је сахрана супруге мог пријатеља који је киднапован 1999. године. Решио сам да останем тај дан. Моји су се вратили. Сутрадан сам дошао на ту сахрану. Жена се убила. Њу је силовало петорица Шиптара. Обесчастили су је и она није могла ту срамоту, ваљда што смо доле тако васпитавани, да истрпи – рекао је Џелетовић, уводећи присутне у причу која га је навела на писање поеме, а затим и романа. Подсетио је, такође, публику да тамо Србе убијају два пута како би били сигурни и зато упорно покушавају да сруше те гробове. И ово гробље, на коме је аутор био, било је једно од таквих. Ту је упознао Немца, аристократског држања. Видело се да не припада ту. Изненадило га је када је видео да је дечак, син киднапованог Јована и управо сахрањене жене, обгрлио ноге тог човека. После сахране дечакови рођаци су му објаснили шта се све у међувремену дешавало и упознали га са Јоханом, оним Немцем са гробља.
Испоставило се да је његов пријатељ Јован убијен. И не само то. Његово срце пресађено је Јохану. Он има ноћне море. Дечак је остао сам. Бабу и деду, заклане и тако убијене, Шиптари су оставили у каналу, поред пута. Јохан је желео да усвоји дечака. А како се све то дешавало, како је Јохан уопште сазнао чије срце носи, читав пут од Јовановог заробљавања до одвођења на кланицу објаснио му је управо овај Немац.
Са Јоханом се срео у више наврата од 2004. године до 2007, када је Немац прешао у православље и тек тада је могао да усвоји дечака, јер рођаци нису дозвољавали да се дете поунијати и да промени презиме. Првобитна Јоханова намера је била да породицу помогне материјално. Да јој новац и оде. Сазнање о дечаковој судбини доводи до промене.
-Он одједном добија нешто. Наређење, да ли тог срца, да ли те божанске промисли, да ли своје савести. Добија необјашњиву жељу да га усвоји. И он је спреман да нам исприча онда ту причу коју је сазнао. Био је повезан са немачком обавештајном службом (BND). BND 20004. године има податке о трговини органима заведене у њиховим архивима – речи су аутора који потрешен читавом причом, своју бол претаче у стихове. За два сата написао је пет страница поеме.
Немац је причао Џелетовићу о читавом свом путешествију. О начину доласка до срца. Опоравку. Повратку кући, а затим и оно што читав догађај чини још упечатљивијим. Причао је да је након извесног времена почео да сања. Кућу, имање, живину, дете, а затим и како га Шиптари везаног воде у колони. У сну је чак разумео и српски језик. Нешто га је терало да истражи о чему се ради и трагом својих снова отишао је на Косово.
Даље вам дешавања нећемо преносити. Пустићемо вас да прочитате књигу. Рећи ћемо вам само још, да од тренутка усвајања дечака снови једноставно нестају.
Чини се, најважније је да је истина пробуђена. Зар ћемо дозволити да утоне у сан. Ширимо је. Преносимо. Зарад нашег мирног сна. Зарад мирног сна наше деце. Износимо је и не скривајмо.
Ових дана смо чули од једног високог страног званичника изреку која постоји у његовој земљи: „Можеш да бежиш, али не можеш да се сакријеш“.
Да ли је то иронија или се буди нова нада?
У четвртак 5. априла, увече, одржана је представа „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ гимназијалаца средње школе „Краљ Петар I“ по тексту Душана Ковачевић, а у режији Јоване Милованчевић, матуранткиње гимназије. Сама драматуршка замисао дела у потпуности мења важеће конвенције позоришта. Публика је постала стваралац, стваралац публика. Идеја драме је однос уметничког дела и стварности која око нас постоји. Увођење реалног живота у уметности у највећем броју случајева руши идеалистичко постијање саме уметности. Ликови су заглављени у животу и у поетици позоришта. Сви су они привидно живи.
Посао постављања на сцену овако озбиљног комада није био ни мало лак. Пре свега, од малих аматера је захтевао велику професионалност.
- Можда се очекивало мало више надреализма у настанку овог комада, али исто тако реакције публике нису изостале ни на наш избор да Ковачевића прикажемо што је више могуће реалистичи. Процес стварања ове представе уз свесрдну помоћ нашег ментора проф. Зорке Станојевић је протекао у уметничкој и пре свега радној атмосфери. Потрбно је било много труда да би се у исто време створила и разбила алузија позоришта – каже млада редитељка овог комада.
Глумачка екипа је готово иста као она из предходног Јованиног остварења, редитељског првенца „Стазама немих“. У представи учествују: прошлогодишња добитница посебне глумачке награде на XV позоришним Сусретима у Крагујевцу, Ђурђина Благојевић, Жељко Никић, Милан Јанковић, Милош Ивковић, Јована Милованчевић, Марија Матић, Марко Кушић, Матеја Тодоровић и Иван Симић.
На позорници смо видели доста игре, емоција и комичних сцена које сви заједно чине наш заједнички свет. Очекујемо лепе вести из Крагујевца где су се наши млади глумци такмичили, јер је представа задобила позитивне коментаре публике и критике стручног жирија.
Као и небројено пута до сада и овога пута, спортска дворана СШ „Краљ Петар I“ била је у недељу, 1. априла, испуњена до последњег места. Повод за то био је годишњи концерт КУД-а „Опленац“ из Тополе.
Мелодију и ритам игре својом музиком давао је АКУД „Лола“ из Београда. Игра се играла, коло се плело, песма се орила, публика није штедела своје дланове у сјајно декорисаној дворани подно Опленца у којој је истоимено друштво наступало, а женска певачка група изводила песме етно садржаја. Несумњиве заслуге за успехе песме и игре овог друштва припадају председнику друштва Мирославу Благојевићу, уметничком руководиоцу певачке групе Јелени Јовановић и уметничком директору фолклорног ансамбла Милошу Вуловићу.
У организацији Културног центра Топола, у уторак, 27. марта, у сали биоскопа је одржана промоција књиге „Опленац – непозната историја“, аутора Игора Петровића.
Овом књигом Културни центар Топола покренуо је своју издавачку делатност. На промоцији је премијерно приказан и документарни филм чији је аутор такође Игор Петровић.
Модератор скупа била је директорка Културног центра, Тања Мићић, док су се гостима, износећи личне утиске о делу, представили председник општине Топола, Драган Јовановић, професор историје Дејан Ђурић, историчарка Милева Стевановић, дугогодишњи службеник комплекса на Опленцу, Павле Миликић и аутор књиге.
У књизи је извршен хронолошки преглед и тематска подела од досељавања на простор Тополе и Опленца. Детаљније је обрађен период од Другог светског рата до седамдесетих година прошлог века што свакако утиче на значај дела. -Реч је о публицистичком делу и представља велики искорак јер је урађена књига која је пре свега доступна широј читалачкој публици. Није оптерећена научним апаратом. Читка је. Интересантна и чита се у даху – рекао је између осталог у свом садржајном обраћању Дејан Ђурић који је уз Милеву Стевановић, дугогодишњу управницу музеја на Опленцу, један од рецензената дела. Презентација, а не критика извора отварају врата и упућују на нова истраживања, заједничко је мишљење свих говорника. Извори прве руке који делу дају историографску вредност су записи Албина Чопа, службеника на Опленцу, како пре тако и после Другог светског рата и казивања Павла Миликића, дугогодишњег службеника на Опленцу. Аутор је користио и библиографију: архивску грађу, необјављене документе, интервјуе и преписке са актерима, објављене монографије и чланке (100 извора), стране и интернет изворе. Покровитељи књиге су Општина Топола и СУБНОР Крагујевац.
У организацији Културног центра Топола, 19. јануара 2012. године одржана је монодрама Тихомира Арсића под називом „ИСТИНА О НУШИЋУ“.
Овa представа на забаван и комичан начин приближава великог српског писца, пре свега деци основних школа и омогућава им упознавање са ликом и делом Бранислава Нушића, а конципирана је у облику школског часа.
На иницијативу Српске православне цркве у својој публикацији „СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ“ покренут је пројекат под називом „Ми смо њихови потомци“ у коме се представља 59 српских великана, који има благослов Патријарха српског Г. Иринеја и препоруку Министарства просвете.
За промотера и стручног сарадника пројекта одабран је Тихомир Арсић, који овом приликом предстваља једног од 59 српских великана.
У организацији Културног центра Топола, а под покровитељством општине Топола, у уторак, 3.априла, публици је представљен роман Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово“. Реч је о фасцинантној причи о трговини људским органима на Косову. Сам израз прича заправо и није прикладан за ову прилику јер реч је о истини. 
